Mini Island with one Palm tree

Esej o moru ćutnje

 

Donosim ti ovog dana đačko more da te zaplahne svojim talasima ćutnje. U tom moru suza možeš se ogledati ti, u tom moru ljubavi možeš se izlečiti. U tom morskom prostranstvu živim mnogo godina ja.

O moja draga osobo srećna, koja o moru ćutnje saznaješ sad, nošena rečima ovim. Do ostrva u njemu odvešću tebe da te tamo ugostim.

U moru su mome ostrva mnoga koja osnovao sam ja, ostrva na kojima ćutnja samo obale zaliva. Ostrva moja morske tišine svojom radošću gase. Na njima ostajem sve dok ne moram da stupim u vodene talase.

Onda opet u ćutnju utonem, u ćutnju džombastu, tešku. Plivam svakim mogućim stilom. U tom moru ja ćutim i ne znam za reči. U moru suze ronim, očima govoreći. Donosim tužnu suzu koja uvećava more. Suzu stavljam u njegovo pozamašno dno. O dnu tom ovo ti mogu reći: to je dno vodootporno i dno nepropustljivo, dno širine velike i dubina je njegova lenjirom neizmeriva. U dnu njegovom spava čemer, u plićaku njegovom čuče nezadovoljstva sobom, u vodi njegovoj skriveno je svakodnevno tugovanje za onime što ti, srećniče, imaš.

Ali zato na ostrvima, srećniče moj, na ostrvima je doživljaj muzike onakav kakav nikada doživeo nisi. To ti je muzika kao ljubav ili kao, možda, najlepši ukus hrane. Muzika divna, divna ko dodir nežan u srce što ti stane.

Ostrvo drugo svetlost je ona koju sve sa sobom nosi. Šarenih boja, nijansi mnogih, koje govore zapravo ko si. Onakvu svetlost ja gledam onda kada ovako ćutim stalno, pa mi je svetlost ostrvo moje koje mi daje mirisne note. Jer ja mogu da osetim odisanje onoga što svojom okupanom bojom postoji u spektru ovome. Kada ostrvo svetlo u moru ćutnje izroni ispred mene, onda ja skočim na obalu njegovu i zaronim u boje divnoga svetla, zaboravljajući pri tom na tugu ćutnje svoje i živeći u suzama sreće.

Ostrvo drugo kada ja vidim, ono je sačinjeno od koštunjavih dodira i pokreta dragih, koji su mi valjda kao braća. Oni me ugošćuju vidanjem tela i ma kada da im dođem, oni suva davanja korisna telu mojemu daju. Volim te pastoralne pokrete. Rečima oni meni govore, govore mi pesmu tela mnoštvom gibanja svojih.

Ostrvo zvukova imam isto ja. Na njemu se igram zvukovima raznim, okušavajući njihove slatke ukuse i doživljavajući njihove mnoge karakteristike tonske.

Ostrvlje moje kada me primi, na tugu zaboravljam ja onako kao kad čovek, umoran od celogodišnjeg posla, ode na odmor na Maldive il’ Bahame ili na neko drugo, divno odredište. Čučim na njima ostavljen od bola koji me obuzima.


 

Autor: Andreja

Podeli ovoShare on Facebook0Tweet about this on Twitter0Share on Google+0Pin on Pinterest0Share on LinkedIn0Email this to someone