oblND

Goruća tišina

Ko god mi je prišao, ko god mi je osmeh namenio, taj mi je od ognja đačkog odlomio iskru moje ćutnje. Od ognja ćutnje napravljena iskra nosi u sebi ono što ja ćutanjem vičem onome ko me sretne i onome ko mi osmeh nameni. Njemu i njoj moju tišinu hoću da ispričam bosiljkom ukrašenu i vatrom užarenu.

Moju tišinu očima gledaš, očima gledaš a ne vidiš. Ušima slušaš, ušima slušaš a ne čuješ. Moja tišina nije takva kakvom je ti vidiš i čuješ.

Moja tišina je pesma, pesma neispevljiva. Moja tišina je priča, priča neispričiva. Moja tišina je misao, misao neuhvativa. Moja tišina je radost, radost neizreciva. Moja tišina je oganj, oganj neugasivi. Moja tišina je voda, voda neukrotiva. Oko je moje u stubu tišine.

O lepo, lepo davno voljeno beščujno stanje. Dakako malena, dakako sićušna pahuljo istine, ti si u požrtvovanom letu sletela, o sletela na moje srce i onda, najlepša pahuljice, tom si me istinom, mnogo starom, izmenila. Dok tišina seva oko mene još posmatram tvoje milozvučne obrise. Čuvam te u sebi zauvek, moja istino, i delim te onima koji me sretnu i onima koji mi namene osmeh svoj. To, lepa pahuljice, kao dar ja dajem za ogled, ogled ljubavi u srcu.

Danju tišina, noću tišina, uvek tišina. Samo, kakva tišina! Da li mi verujete? Da li mi verujete?

Do nas ne dopire omorina moranja da pričamo. Do nas ne dopire smiraj kazivanja praznih.

Do nas dopire misao čista, koja menja davanje svako u stotinu, još više datih boja. Tonovi boja naše su reči, tonovi boja naše su daljine bliske. Tonovi boja naši su bukvari i našom matematikom zadivili bi se slikari. Našoj gramatici treba more. Doživljaji naši mirišu. Galoni mirisa doživljaj zalivaju. Vožnja u njušenju naše je razumevanje.

Takva je naša telesna dinamika.


Autor: Andreja

Podeli ovoShare on Facebook0Tweet about this on Twitter0Share on Google+0Pin on Pinterest0Share on LinkedIn0Email this to someone