Од ове јесени у Логопедилишту

УЧИМО ДА СЕ ИГРАМО 

ИГРОВНИ ПАРОВИ, ТРИЈАДЕ И ГРУПЕ

Идеја да у репертоар својих услуга уведемо игровне парове, тријаде и групе одговор је на потребу великог броја деце са којом радимо за оваквим видом подршке. Игровни парови прво се формирају са братом или сестром детета. У оквиру овог типа пара учимо да се играмо и осмишљавамо како да се и у кућним условима подстиче, увежбава и усложњава њихова међусобна игра. Тиме продубљујемо однос међу децом и дајемо им прилику да обогате и оснаже свој однос. Оно што овде започну моћи ће код куће и на другим местима да на много различитих начина провежбају и прошире. Други тип игровног пара је када упарујемо двоје деце који су међусобно компатибилни. У случају да неко нема брата или  сестру, може се почети учење игре и у оквиру оваквог пара. Следећи ниво био би формирање игровних тријада, у оквиру којих ће се играти по троје деце и тако се, постепено, пењати лествицом ка групној игри.

Игра почиње као сензо моторна активност којом деца истражују свет око себе и манипулишу играчкама.  Како деца сазревају њихова игра постаје више симболичка. У таквом типу игре који се још зове игра претварања, маштовита игра или репрезентативна игра, деца користе менталне репрезентације да подстакну игру, да представе непостојеће предмете, да унапред планирају акције, да замене један предмет другим,  да усмеравају сложене радње према себи и другима и да се ангажују у сложеним понашањима. Ови видови игровног понашања подстичу узрочно последично мишљење и помажу деци да виде ствари из туђе перспективе. Ова понашања су такође повезана са креативношћу, решавањем проблема, хипотетичким резоновањем и конзервацијом и за узврат пружају основу на којој се развијају когнитивне способности. Игра и језички развој се међусобно подупиру и прате паралелне токове, посебно на раном узрасту. Како се повећава комплексност игре повећава се употреба језика и развој речника. Кроз игру деца вежбају и рафинирају језичке вештине и уче нове вештине које се могу применити у многим контекстима.

 

Деца са кашњењем у говорно језичком развоју често имају тешкоће у социјалним вештинама и ограничен репертоар игре. Она  имају тешкоћа са започињањем и одржавањем игре због чега проводе мање времена у групној игри. Такође, имају незрелију игру и мање маштовитости током слободне игре. Тип игре којом се они играју укључује једноставну манипулацију играчкама која је често репетитивна и шаблонска уместо  драматична и симболичка. Она теже да се играју само са поједним дететом  и уколико је то дете одсутно, ретко се укључују са другом децом или у друге активности.  Деца са кашњењем у говорно-језичком развоју  чешће испољавају проблематична понашања код куће и у вртићу и због тога су изоловани од вршњака, пропуштајући прилике да уче кроз игру. Игра служи многим когнитивним функцијама и одређени типови игре могу поспешити дететове когнитивне способности и помоћи му када се суочава са другим развојним задацима као што су мишљење, решавање проблема и говор. Рана интервенција може помоћи деци да науче вештине игре а самим тим и отворе врата свим благотворним утицајима које игра има на говорно-језички, когнитивни и социјални развој детета. Подстицањем, моделовањем и награђивањем ефикасно подстичемо развој вештина игре и превенирамо  тешкоће у друштвеној интеракцији.