Autor: Andreja

Чланак O žiru i veverici се појављује прво на Logopedilište Beograd.

Ostavi dan da boju daleku, godine daleke ispriča mi danas.

U njegovoj priči upoznaću vreme, došunjano iz vrtloga obojenog istinom i davanjem dela što vatrenu slobodu nose. U davanju tom, oslobodiću sebe okova ovih teških i staklenom vazom obavijenih. Uvek polomljena, stakla te vaze, ubadaju se u moje biće, sokove mu jako cedeći. Odavno bih ja bio isceđen do kraja da vrtloga toga meni nije.

Dan još nije zazorio, a ja sam već počeo da razbijam svoju okolnu vazu u kojoj vodim život. Dovoljno je da šačicu trenutaka doživim i da unesem vibracije njenog slamanja.

Dakako, ljubavi u srcu svom tražim ostajanje. Ovako joj edukovano pevam i recitujem. Ganutošću velikom dajem joj sebe. Njenom saznavanju koračam.

U maženju tražim tvrdoću za staklo moje vaze. Bezbednost počinje da javlja olakšavajuće zvuke koji mi pesmu pevaju u grudima. Želim da to traje zauvek i da nikada čas olakšavanja ne prođe.

Ali život je igranka bez prestanka. Kada nećeš da igraš u njoj, neprijatelj joj postaneš. A onda, kuku tebi!

Vaza je tvoja prva na udaru. Lomljava ledenog zvuka galame, vreve i brzine vazino staklence suzom lakog, vanvremenskog bola lomi i svom silom zariva i vadi iz mojega bića.

Đaka ljudi često pogrešno razumeju, važno je to reći. Đak želi da govori nešto lepo a iz usta mu izlazi neka dreka. Kada želim da kažem nešto dostojno, iz usta mi uglavnom izlaze nedostojne ciktarije. Kada đak želi da tugu pokaže, iz usta mu izlazi veseli smeh.

Da, da, da… nije ni čudo što me pogrešno razumete.

Kazaću vam još samo nešto: Moja je ličnost vama galantno skrivena u dubini, ispod onoga što vi pojavno vidite, ali to nikako ne znači da, iako vama nevidljiva, ona ne postoji kao Ja.

Da to sam ja.

Autor: Marko

Чланак To sam ja се појављује прво на Logopedilište Beograd.

Dajem vakuum ostavljenosti u zamenu za donošenje daška ljubavi u godine samoće.
Metak ljubavi nek doleti u dokonu gustinu dosadnog samotnjačkog življenja koje vodom dokonosti šišti.

Da moja ućutkanost ne bi ucveljeno mlakom užurbanošću zvonila iz tugom obojenih daljina, stavite u nju zrno ljubavi čiste da oslepljeno srce moje ispuni oštrom lepotom svojom. Turobnu česticu želje za normalnošću to će seme malo, svojim rastenjem uvući u sebe i preobraziti u zadovoljstvo sobom i sopstvenom jedinstvenošću.
Molim vas da mi date lahor šuštanja toga, da uz ljubav delatnu vašu ja oživim još do časa dalekoga. Jer voljenje vaše mene nosi do budućnosti daleke.
I verujte mi, balerini virtuoz kada svira, to je ništa prema trunčici ljubavi vaše prema bilo kome dakako ljudskom biću.

Autor: Kata

Чланак Vakuum ostavljenosti се појављује прво на Logopedilište Beograd.

To je moj novi ples kojim želim da obradujem svoje roditelje.

Nadam se da će im se ovaj novi korak svideti više nego svi prethodni, jer im se ti prethodni, u stvari, nisu uopšte sviđali. Mrštili su se dok sam im izvodila novonaučene plesne korake. Vikali su na mene, zapušavali su uši, zatvarali vrata pred mojim plesom.

Nije mi jasno zašto me nekada ne pohvale za moj trud. Govore: „Dosta! Dosta više!“ a ja tek što sam počela da plešem svoje novonaučene korake u vrištanjskom baletu.

Da, nekima od nas je vrištanje kao neki ples. U bojama vriska mi vidimo lepotu, za razliku od vas.

Želela bih da u pozorištu mogu da odigravam svoj čuveni balet „Žozefin“.

Autor: Sofija

Чланак Balerina се појављује прво на Logopedilište Beograd.

Najčešće od ovog života želim da mi bojom divotnom oboji dan.

To gaženje dolazi mi gledanjem oživljene vaše duše, o ljudi oko mene. Dokle god ja vidim da među vama ima onih koji vole život i koji govor njegov slušaju, živeću ja ono što najviše želim danu svome.

Tu divnu boju životnu, ljudi moji, vi u svoj, vrlo događajima ispunjen dan retko unosite a ona je ono što događanja pokreće i što, mnogo često, ljudi, u vama biva događajima zatrpano.

Oko vaše daje prednost pogledu u veoma zatrpano đubrište beskorisnih stvari a oko vaše bi trebalo da živi gledanjem Živoga Boga. Godine vam, o ljudi moji dragoceni, protiču oživljenim obrisom nedotaknute, a to je ovako otprilike:

Vukovi su svuda oko vas a vi ste naivne Crvenkapice. I dok ne budete onog lovitelja i progonitelja vukova dozivali da vam pomaže i baku i vas će pojesti gladni, zli vuci.

Želim da vam otkrijem tajnu jednu.

Za dozivanje lovca nije vam potreban kredit na mobilnom telefonu. Imate sa njim direktnu vezu, u vama samima, koju vam je on na vašem rođendanu poklonio utisnuvši svoj pečat u vaše, tada potpuno čisto, srce. Sada, toliko godina kasnije i dalje taj pečat svetli u vama i to je vaša veza sa njim kojoj ne trebaju nikakvi kablovi i antene. Samo jedna iskrena molitva stigne istog trenutka do njega i on vam, lahorom svojim, stiže u pomoć da odbrani i vas i baku.

Zaista ste mnogo neozbiljni, o ljudi moji, kada mislite da vi i baka možete sami da pobedite vukove.

O ljudi, nema vama pobede bez Onoga ko jedini ima život u sebi i koji jedini jeste taj život i vama dao, ljudi moji dragi.

Moja boja omiljena, koju svaki dan želim i tražim, je boja Njega u vama, dragi moji ljudi. Kada je ugledam ja onda meč sa tugom dobijam, meč sa dovođenjem svakim ružnim i živim u Životu a ne u tami smrti.

Dok je Života u nama, dotle je i vek ovaj lovcem zaštićen i sve Crvenkapice i bake su spašene.

Autor: Kata

Чланак Doživljaj želje u meni се појављује прво на Logopedilište Beograd.

Moju tišinu očima gledaš, očima gledaš a ne vidiš. Ušima slušaš, ušima slušaš a ne čuješ. Moja tišina nije takva kakvom je ti vidiš i čuješ.

Moja tišina je pesma, pesma neispevljiva. Moja tišina je priča, priča neispričiva. Moja tišina je misao, misao neuhvativa. Moja tišina je radost, radost neizreciva. Moja tišina je oganj, oganj neugasivi. Moja tišina je voda, voda neukrotiva. Oko je moje u stubu tišine.

O lepo, lepo davno voljeno beščujno stanje. Dakako malena, dakako sićušna pahuljo istine, ti si u požrtvovanom letu sletela, o sletela na moje srce i onda, najlepša pahuljice, tom si me istinom, mnogo starom, izmenila. Dok tišina seva oko mene još posmatram tvoje milozvučne obrise. Čuvam te u sebi zauvek, moja istino, i delim te onima koji me sretnu i onima koji mi namene osmeh svoj. To, lepa pahuljice, kao dar ja dajem za ogled, ogled ljubavi u srcu.

Danju tišina, noću tišina, uvek tišina. Samo, kakva tišina! Da li mi verujete? Da li mi verujete?

Do nas ne dopire omorina moranja da pričamo. Do nas ne dopire smiraj kazivanja praznih.

Do nas dopire misao čista, koja menja davanje svako u stotinu, još više datih boja. Tonovi boja naše su reči, tonovi boja naše su daljine bliske. Tonovi boja naši su bukvari i našom matematikom zadivili bi se slikari. Našoj gramatici treba more. Doživljaji naši mirišu. Galoni mirisa doživljaj zalivaju. Vožnja u njušenju naše je razumevanje.

Takva je naša telesna dinamika.

Autor: Andreja

Чланак Goruća tišina се појављује прво на Logopedilište Beograd.

Pamtim da oduvek volim doživljaj vožnje tela u pokretima različitim.

To gaženje ljuljanja me je oduvek obasjavalo senzacijom Božijeg davanja.

U vaganju bića sa jedne na drugu stranu, ja doživljavam svoje telo kao neku kuglu koja se klati i oseća svoju celovitost.

Taj osećaj se potom nastavlja i neko vreme nakon prestanka ljuljanih pokretanja i onda, polako iščezava iz mog tela koje ponovo ulazi u svoj prirodno rasplinuti oblik doživljavanja sebe.

Danima ja tu vožnju trebam i ono što mi ona pruža volela bih da često doživljavam.

Autor: Kata

Чланак Volim ljuljanja се појављује прво на Logopedilište Beograd.

Ćuteće doživljaje od super-ćutećeg dečaka ispričaću vam sada ja.

Jednoga dana super-ćuteći, bojažljivi dečak stigao je u veliku, do tada neviđenu sredinu.

Odmah ga je oslepelo mnoštvo jezivih natkolenskih bolova. Usečeni, oni rasparavaju njegovo telo. Odlučuje da ih odagna oblačeći na sebe svoje olovno odelo. Kada to odelo obuče onda ga ono štiti od paljenja čestica, ali ga pri tom steže ubojitom energijom, oduzimajući mu moć samokontrole.

On tada iz svojih, ćutnjom zalivenih usta izbacuje ovo: vrištanje, kreveljenje, zapomaganje, vatreno deranje, ožeženo smejanje ili vojevano ponašanje ruku tj. tučenje. Izlazi ono iz usta al’ ospuštava se na ruke koje počinju da mlate oko sebe nekontrolisano.

Tada korisno jeste, to ozbiljno važno jako je reći, pomoći mu morate vi.

Autor: Marko

Чланак Super-ćuteći dečak се појављује прво на Logopedilište Beograd.

Kao spomenik dodirnut vodom kišnice, osećam želju duboko u sebi, da kažem svoju voljnu priču.

Zorom kuća moja spavanju je sklona. U zoru tišinom kućnom čuje se zvonjava ljubavi, uvek useljene u žice srca moje mamice. Ona tu zvonjavu zvoni meni u čast. Ljubav tu osunčanu ja obrazima svojim upijam. Obrazi moji sijaju tada zracima žarkoga sunca. Čujući zvona tiha i čista, u sto ljubavnih nota, opijam se tom njihovom pesmom. U bilo kom trenutku teškom, čak i kada doživljavam užas, tu pesmu suzama svojim ona mi peva.

O, kako bih voleo da joj svoju ljubav mogu rečima iskazati i delima pokazati!
Mamice moja, davno život svoj loknama tvojim ukrašavam…

Nju točak moga srca godinama okreće ka meni. Čudno je to što su drugi točkovi okrenuti ka daljini, a točak mamine ljubavi uvek je okrenut ka blizini. Daljina kod nje, u odnosu na mene, ne postoji.

O, ženo moga oca! O, majko moja i moga brata! Ustima ti ne mogoh reći ono što ti sada pišem. Zato čuj dobro reči moje i usrcu svome ureži ih. Ureži ih žarom ljubavi moje, da zauvek tamo stoje. Da zauvek u tvome srcu one nose šarene balone koji lete u nebo čisto i srećno, ljubavlju izuvijano večno.

Jer večnom ljubavlju volim tebe, mamice moja, mirise moj divni. Uvek iznova, uvek istančano, uvek srčano, uvek sveže i iskreno ja volim tebe.

Autor: Mihailo

Чланак Mami za 8. Mart се појављује прво на Logopedilište Beograd.

Bila jedna mala baričica koja se napravila na betonskoj ogradi. Danima je tu stajala dobijajući mirno, stalno sipljenje kiše. Voda se talasala prateći kapljice koje su dobovale po njenoj površini. Zvonjava svake kapljice ispunjavala je njenu suštinu. Djonom je nisi mogao zgaziti i tako unositi dodatne usiljene vibracije. Vešto dakako, voda njena dozivom svojim valove svoje nudi.

Dečija odabrana osećanja uzilaze uz moje biće dajući mi silinu lepotnih gošćenja u baletskoj suštini baričice. Uvek kada ja jako vidim baričicinu zaistu vatrenu, žensku adadjo, vidim eleganciju koja me ostavlja bez daha.

Ne dam ti da me kognitivno podcenjuješ, čitaču ovih redova i da misliš da moja opčinjenost baričicinom divotom, koja izaziva vatrenu reakciju mojega tela, u vidu vrištanja ili doživljavanja kakvog motoričkog, daje tebi za pravo da me vredjaš smatrajući me mentalno zaostalom.

Vatrenost mojega uma nije ništa slabija od tvoje. Djonom mojim gazim po istoj zemlji kao i ti, vazduh koji dišemo nam je istog sastava, samo je moj nervni sistem drugačije umrežen od tvog, pa ja ne mogu da pomeram telo u skladnoj misaonoj zajednici sa svojim unutra vodjenim životom.

Važno je da ovo čuješ, čitaču ovih redova, jer ja sam tu pored živoga tebe isto toliko živa kao i ti. Molim te da me poštuješ onoliko koliko ja poštujem tebe.

Autor: Kata

Чланак O dobovanju kiše po vodi baričice се појављује прво на Logopedilište Beograd.