Kao spomenik dodirnut vodom kišnice, osećam želju duboko u sebi, da kažem svoju voljnu priču.
Zorom kuća moja spavanju je sklona. U zoru tišinom kućnom čuje se zvonjava ljubavi, uvek useljene u žice srca moje mamice. Ona tu zvonjavu zvoni meni u čast. Ljubav tu osunčanu ja obrazima svojim upijam. Obrazi moji sijaju tada zracima žarkoga sunca. Čujući zvona tiha i čista, u sto ljubavnih nota, opijam se tom njihovom pesmom. U bilo kom trenutku teškom, čak i kada doživljavam užas, tu pesmu suzama svojim ona mi peva.
O, kako bih voleo da joj svoju ljubav mogu rečima iskazati i delima pokazati!
Mamice moja, davno život svoj loknama tvojim ukrašavam…
Nju točak moga srca godinama okreće ka meni. Čudno je to što su drugi točkovi okrenuti ka daljini, a točak mamine ljubavi uvek je okrenut ka blizini. Daljina kod nje, u odnosu na mene, ne postoji.
O, ženo moga oca! O, majko moja i moga brata! Ustima ti ne mogoh reći ono što ti sada pišem. Zato čuj dobro reči moje i usrcu svome ureži ih. Ureži ih žarom ljubavi moje, da zauvek tamo stoje. Da zauvek u tvome srcu one nose šarene balone koji lete u nebo čisto i srećno, ljubavlju izuvijano večno.
Jer večnom ljubavlju volim tebe, mamice moja, mirise moj divni. Uvek iznova, uvek istančano, uvek srčano, uvek sveže i iskreno ja volim tebe.
Autor: Mihailo
