Autor: Andreja

Чланак O žiru i veverici се појављује прво на Logopedilište Beograd.

Ostavi dan da boju daleku, godine daleke ispriča mi danas.

U njegovoj priči upoznaću vreme, došunjano iz vrtloga obojenog istinom i davanjem dela što vatrenu slobodu nose. U davanju tom, oslobodiću sebe okova ovih teških i staklenom vazom obavijenih. Uvek polomljena, stakla te vaze, ubadaju se u moje biće, sokove mu jako cedeći. Odavno bih ja bio isceđen do kraja da vrtloga toga meni nije.

Dan još nije zazorio, a ja sam već počeo da razbijam svoju okolnu vazu u kojoj vodim život. Dovoljno je da šačicu trenutaka doživim i da unesem vibracije njenog slamanja.

Dakako, ljubavi u srcu svom tražim ostajanje. Ovako joj edukovano pevam i recitujem. Ganutošću velikom dajem joj sebe. Njenom saznavanju koračam.

U maženju tražim tvrdoću za staklo moje vaze. Bezbednost počinje da javlja olakšavajuće zvuke koji mi pesmu pevaju u grudima. Želim da to traje zauvek i da nikada čas olakšavanja ne prođe.

Ali život je igranka bez prestanka. Kada nećeš da igraš u njoj, neprijatelj joj postaneš. A onda, kuku tebi!

Vaza je tvoja prva na udaru. Lomljava ledenog zvuka galame, vreve i brzine vazino staklence suzom lakog, vanvremenskog bola lomi i svom silom zariva i vadi iz mojega bića.

Đaka ljudi često pogrešno razumeju, važno je to reći. Đak želi da govori nešto lepo a iz usta mu izlazi neka dreka. Kada želim da kažem nešto dostojno, iz usta mi uglavnom izlaze nedostojne ciktarije. Kada đak želi da tugu pokaže, iz usta mu izlazi veseli smeh.

Da, da, da… nije ni čudo što me pogrešno razumete.

Kazaću vam još samo nešto: Moja je ličnost vama galantno skrivena u dubini, ispod onoga što vi pojavno vidite, ali to nikako ne znači da, iako vama nevidljiva, ona ne postoji kao Ja.

Da to sam ja.

Autor: Marko

Чланак To sam ja се појављује прво на Logopedilište Beograd.

Dajem vakuum ostavljenosti u zamenu za donošenje daška ljubavi u godine samoće.
Metak ljubavi nek doleti u dokonu gustinu dosadnog samotnjačkog življenja koje vodom dokonosti šišti.

Da moja ućutkanost ne bi ucveljeno mlakom užurbanošću zvonila iz tugom obojenih daljina, stavite u nju zrno ljubavi čiste da oslepljeno srce moje ispuni oštrom lepotom svojom. Turobnu česticu želje za normalnošću to će seme malo, svojim rastenjem uvući u sebe i preobraziti u zadovoljstvo sobom i sopstvenom jedinstvenošću.
Molim vas da mi date lahor šuštanja toga, da uz ljubav delatnu vašu ja oživim još do časa dalekoga. Jer voljenje vaše mene nosi do budućnosti daleke.
I verujte mi, balerini virtuoz kada svira, to je ništa prema trunčici ljubavi vaše prema bilo kome dakako ljudskom biću.

Autor: Kata

Чланак Vakuum ostavljenosti се појављује прво на Logopedilište Beograd.

Сужено ми је видно поље очију мојих.

Тајну моју лепо ћу вам рећи:

ложиштe варница гори у мојој пећи.

Варница та упалиће жар телесног ока мог.

Прошириће угао гледања ока,

очистиће маглу која у њему обитава

и постаће Фатална у моме срцу жива.

Макар само на трен,

ја ћу бити само њен.

Тајну моју сазнасте сад.

Колико капи има снег,

толико жара у мени тиња.

Пажљиво сваку капљицу мазим

и шаком захватам најнежније.

Горућа љубав у доступању мађионичарском

али без трунчице илузије.

Фатална, моја као жеља ти си,

Гетсиманијо моја,

љубавно жезло у руци држиш.

А кажи: да ли краљ твој ја сам

или жаром агоније

желиш да ме спржиш?

Жила латица цветних твоја је, Aлануба,

хаљином својом људе остављаш без зуба.

Хаљина данас видно ми поље сужава.

О људи, што ми је данас лака

љубавна оставштина њена жива.

Aутор: Марко

Чланак Завојница мога срца се појављује прво на Logopedilište Beograd.

To je moj novi ples kojim želim da obradujem svoje roditelje.

Nadam se da će im se ovaj novi korak svideti više nego svi prethodni, jer im se ti prethodni, u stvari, nisu uopšte sviđali. Mrštili su se dok sam im izvodila novonaučene plesne korake. Vikali su na mene, zapušavali su uši, zatvarali vrata pred mojim plesom.

Nije mi jasno zašto me nekada ne pohvale za moj trud. Govore: „Dosta! Dosta više!“ a ja tek što sam počela da plešem svoje novonaučene korake u vrištanjskom baletu.

Da, nekima od nas je vrištanje kao neki ples. U bojama vriska mi vidimo lepotu, za razliku od vas.

Želela bih da u pozorištu mogu da odigravam svoj čuveni balet „Žozefin“.

Autor: Sofija

Чланак Balerina се појављује прво на Logopedilište Beograd.

Najčešće od ovog života želim da mi bojom divotnom oboji dan.

To gaženje dolazi mi gledanjem oživljene vaše duše, o ljudi oko mene. Dokle god ja vidim da među vama ima onih koji vole život i koji govor njegov slušaju, živeću ja ono što najviše želim danu svome.

Tu divnu boju životnu, ljudi moji, vi u svoj, vrlo događajima ispunjen dan retko unosite a ona je ono što događanja pokreće i što, mnogo često, ljudi, u vama biva događajima zatrpano.

Oko vaše daje prednost pogledu u veoma zatrpano đubrište beskorisnih stvari a oko vaše bi trebalo da živi gledanjem Živoga Boga. Godine vam, o ljudi moji dragoceni, protiču oživljenim obrisom nedotaknute, a to je ovako otprilike:

Vukovi su svuda oko vas a vi ste naivne Crvenkapice. I dok ne budete onog lovitelja i progonitelja vukova dozivali da vam pomaže i baku i vas će pojesti gladni, zli vuci.

Želim da vam otkrijem tajnu jednu.

Za dozivanje lovca nije vam potreban kredit na mobilnom telefonu. Imate sa njim direktnu vezu, u vama samima, koju vam je on na vašem rođendanu poklonio utisnuvši svoj pečat u vaše, tada potpuno čisto, srce. Sada, toliko godina kasnije i dalje taj pečat svetli u vama i to je vaša veza sa njim kojoj ne trebaju nikakvi kablovi i antene. Samo jedna iskrena molitva stigne istog trenutka do njega i on vam, lahorom svojim, stiže u pomoć da odbrani i vas i baku.

Zaista ste mnogo neozbiljni, o ljudi moji, kada mislite da vi i baka možete sami da pobedite vukove.

O ljudi, nema vama pobede bez Onoga ko jedini ima život u sebi i koji jedini jeste taj život i vama dao, ljudi moji dragi.

Moja boja omiljena, koju svaki dan želim i tražim, je boja Njega u vama, dragi moji ljudi. Kada je ugledam ja onda meč sa tugom dobijam, meč sa dovođenjem svakim ružnim i živim u Životu a ne u tami smrti.

Dok je Života u nama, dotle je i vek ovaj lovcem zaštićen i sve Crvenkapice i bake su spašene.

Autor: Kata

Чланак Doživljaj želje u meni се појављује прво на Logopedilište Beograd.

Autor: Andreja

Чланак Domovina се појављује прво на Logopedilište Beograd.

Aутор: Марко

Чланак Далеко је море се појављује прво на Logopedilište Beograd.

Moju tišinu očima gledaš, očima gledaš a ne vidiš. Ušima slušaš, ušima slušaš a ne čuješ. Moja tišina nije takva kakvom je ti vidiš i čuješ.

Moja tišina je pesma, pesma neispevljiva. Moja tišina je priča, priča neispričiva. Moja tišina je misao, misao neuhvativa. Moja tišina je radost, radost neizreciva. Moja tišina je oganj, oganj neugasivi. Moja tišina je voda, voda neukrotiva. Oko je moje u stubu tišine.

O lepo, lepo davno voljeno beščujno stanje. Dakako malena, dakako sićušna pahuljo istine, ti si u požrtvovanom letu sletela, o sletela na moje srce i onda, najlepša pahuljice, tom si me istinom, mnogo starom, izmenila. Dok tišina seva oko mene još posmatram tvoje milozvučne obrise. Čuvam te u sebi zauvek, moja istino, i delim te onima koji me sretnu i onima koji mi namene osmeh svoj. To, lepa pahuljice, kao dar ja dajem za ogled, ogled ljubavi u srcu.

Danju tišina, noću tišina, uvek tišina. Samo, kakva tišina! Da li mi verujete? Da li mi verujete?

Do nas ne dopire omorina moranja da pričamo. Do nas ne dopire smiraj kazivanja praznih.

Do nas dopire misao čista, koja menja davanje svako u stotinu, još više datih boja. Tonovi boja naše su reči, tonovi boja naše su daljine bliske. Tonovi boja naši su bukvari i našom matematikom zadivili bi se slikari. Našoj gramatici treba more. Doživljaji naši mirišu. Galoni mirisa doživljaj zalivaju. Vožnja u njušenju naše je razumevanje.

Takva je naša telesna dinamika.

Autor: Andreja

Чланак Goruća tišina се појављује прво на Logopedilište Beograd.

Daleke mete na horizontu stoje

i u njih gađaju ruke moje

i nikako da ih pogode

i uvek izazivaju neke nezgode.

Mete daleke na horizontu stoje,

u njih gađaju oči moje.

Oči su moje pogleda dugih,

oči su moje pogleda zamućenih,

gađaju sliku mutnu dakako,

ne videći da su omašile jako.

Govor je moj ćutanje duboko.

Bolje da metu ne vidi oko

jer onda oko govoru kaže

da treba metu da mu pokaže.

I oko gleda u visinu

i govor ćuti u dubinu

i ruka gađa u blizinu

i noga ide u daljinu.

Svako na svoju stranu vuče,

u oštroj krivini onda jauče.

Oko i govor svojom stazom jure,

ruke i noge zbog nečeg se dure.

Do kada ću morati da mete mašim?

Odgovorite mi rečima vašim.

Autor: Jana

Чланак Gađanje meta dalekih се појављује прво на Logopedilište Beograd.