Чланак Autizam piše srcem… се појављује прво на Logopedilište Beograd.

Чланак Autizam – strategije u školi i učionici се појављује прво на Logopedilište Beograd.

Vizuelna podrška za autizam

Pojedinačne slike ili fotografije mogu se koristiti za predstavljanje premeta ili radnji. Ove slike mogu biti stvarni prikazi ili simboli. Oni mogu biti prezentovani kao podsetnici ili kao pomoć u objašnjavanju zadataka. Alternativno, neverbalna osoba može ih koristiti za komunikaciju. Primena PECS-a (sistem komunikacije razmenom slika) je dobar primer korišćenja slika kao alata za komunikaciju. Fluentni korisnici PECS-a mogu koristiti nekoliko slika da naprave lako razumljive i gramatički ispravne rečenice.

Vizuelni rasporedi za autizam

Oni mogu biti korišćeni da se pomogne objašnjavanju serije radnji ili rasporeda. Jedan primer vizuelnog rasporeda bila bi serija slika na zidu kupatila koja podseća osobu da povuče vodu, opere ruke, koristi sapun i obriše ruke. Drugi primer bi bila serija slika koja detetu daje raspored dnevnih aktivnosti u učionici. Dete može da vidi šta će se dešavati sledeće i može da skine svaku sliku nakon što završi taj određeni zadatak, tako da prati svoje napredovanje tokom dana.

Vizuelni rasporedi mogu se koristiti za:

• Snižavanje anksioznosti – osoba je svesna svoje rutine.
• Motivaciju – dete može videti nagradu u rasporedu ukoliko završi posao
• Kontrolu ponašanja – određene omiljene aktivnosti su u rasporedu u određeno doba dana. To uči dete da oni ne mogu da rade određenu aktivnost kad god se to njima sviđa i sprečava tantrume kada im nije dozvoljeno da rade tu aktivnost van zakazanog vremena.
• Vizuelni rasporedi takođe mogu da budu u obliku kalendara ili čekliste.
• Vizuelna podrška se takođe može koristiti u učionici da olakša učenje, pomogne sa zadacima koji su apstraktniji kao i da učini aktivnosti interesantnijim.

Socijalne priče za autizam

Socijalne priče se lako prave, usmerene su na situacije iz pravog života i mogu se koristiti iznova i iznova, kada god je potrebno. Priče su bazirane na obliku pisane priče ali mogu sadržati slike da bi se pomoglo razumevanje. One nude pojedincu informacije o tome šta će se desiti, informacije o određenim društvenim situacijama i usmerene su na to ko izvodi određenu radnju i zašto oni te radnje izvode. Priče mogu pružiti informacije vezane za vreme i mesto gde i kada se određene stvari mogu dogoditi. Socijalna priča zatim može biti usmerena na neku određenu oblast koja je osobi potrebna kao što su socijalne veštine ili komunikacija a takođe, može učiti osobu i društveno prihvatljivim odgovorima.

Чланак Autizam – upotreba vizuelnih pomagala, strategija i rasporeda се појављује прво на Logopedilište Beograd.

Чланак Autizam – Socijalne priče се појављује прво на Logopedilište Beograd.

Važno je da budemo svesni nivoa složenosti sopstvenog jezika kada nismo sigurni u nivo razumevanja neke osobe. U tim slučajevima, uvek treba održavati jezik na jednostavnom nivou. Procena jezičkog nivoa i sposobnosti je često vrlo komplikovana i bilo bi najbolje da je izvede logoped koji može posmatrati osobu u različitim komunikativnim situacijama i okruženjima. Takođe je jako važno proveriti da osoba nema oštećenje sluha koje ga sprečava da zaista čuje naloge.

Pristup minimalnog govora

Pristup minimalnog govora fokusira se na upotrebu jedne ili dve ključne reči, pre nego rečenice. Na primer, učitelj bi mogao da kaže detetu sa autizmom:“Dobro, obuci tvoju jaknu i čizme pa idemo napolje da se igramo u pesku“. Dete možda neće moći da razume ništa od ovoga i potpuno će ignorisati učitelja ili će samo pratiti ono što i drugi rade. Kao alternativu, učitelj može da odvede dete do jakne i kaže „jakna“. Potom može da odvede dete do čizama i kaže „čizme“ i pomogne detetu da se obuje. Ovo možda izgleda kao prilično dugotrajan način za zauzetog učitelja da kaže detetu šta treba da uradi ali vremenom bi takav pristup trebalo da pokaže pozitivne rezultate. Poter i Vitaker (2001) naglašavaju da kada komuniciramo sa decom koja imaju ozbiljne teškoće u razumevanju govora, mi moramo komunicirati ono što je u fokusu njihove pažnje. Tako dok im oblačimo čizme, mi kažemo „čizma“. Na taj način dete može da počne da povezuje objekte ili događaje sa određenim rečima. Na duge staze, učitelj neće morati da fizički pokazuje detetu objekte, može ih samo imenovati i dete će prepoznati reč. Kada koristimo jezik, takođe je važno da izbegavamo apstraktan jezik i apstraktne pojmove. Na početku je verovatno najbolje da se držimo imenica (lopta, čaša) i glagola (trči, pliva), pre nego prideva (veliki, star), predloga (u, iza), zamenica (on, moje) ili vremenskih koncepata (sutra, popodne).

Pristup minimalnog govora može se koristiti sa odraslima ili decom sa ozbiljnim kašnjenjem u komunikaciji. Korišćenje samo pojedinačnih reči često može biti mnogo efikasnije od rečenica. Postoje dokazi koji pokazuju da pojednostavljivanje jezika ne samo da pomaže osobama sa autizmom da bolje razumeju jezik, već takođe ima pozitivan efekat na ponašanje, ohrabrujući  interakciju i odgovore.

Problemi u ponašanju često se javljaju zbog toga što osoba ne razume šta se dešava i šta drugi ljudi očekuju. Pojednostavljivanjem jezika neprikladna ili problematična ponašanja mogu biti izbegnuta.

Dodavanje daljih znakova uz pojedinačne reči takođe može olakšati razumevanje. Korišćenje vizuelne podrške, znakova ili gestova ili objekata uz govor daje osobi dodatnu pomoć. Takođe, treba napomenuti da ukoliko koristite vizuelnu podršku itd. i dalje nastavite da upotrebljavate pojedinačne reči jer duže rečenice mogu odvratiti pažnju od drugog vida podrške.

Чланак Autizam – Pristup mininalnog govora се појављује прво на Logopedilište Beograd.

Piramidalni pristup

Tim koji je razvio PECS koristi piramidalni pristup koji prati principe ABA i fokusira se na veštine funkcionalne komunikacije kroz različite oblike komunikacije. Pristup koristi strategije podsticanja, ispravljanja grešaka i generalizacije. To je timski pristup, tako da svi treba da budu uključeni: učitelji, roditelji, asistenti itd. Piramidalni pristup sačinjen je od ključnih elemenata:

• Funkcionalni ciljevi – učenje veština koje su relevantne i funkcionalne, upotrebom funkcionalnih materijala i veština koje mogu biti generalizovane u svakodnevnim aktivnostima.
• Moćan sistem potkrepljivanja – upotreba sistema nagrada (sa različitim tipovima nagrada i strukturisanim tajmingom nagrađivanja) i učenje osobe da zna šta se od nje očekuje pre nego što dobije nagradu („pravljenje dogovora“).
• Komunikacija i socijalne veštine – upotreba različitih modaliteta komunikacije, ohrabrivanje inicijacije i viđenje komunikacije kao dvosmerne.
• Preveniranje i smanjivanje kontekstualno neprikladnih ponašanja – fokusiranje na različite tipove ponašanja, pronalaženje uzroka i traženje alternativa da bi se smanjilo neprikladno ponašanje i zamenilo efikasnijim, prikladnijim i funkcionalnim radnjama.

Sledeći elementi piramide odnose se na strategije poučavanja, prikupljanje podataka i generalizovanje novih ponašanja i veština.

Program se takođe fokusira na 9 kritičnih veština komunikacije:

1. Traženje željenog objekta
2. Traženje pomoći
3. Traženje pauze
4. Odbijanje
5. Potvrđivanje
6. Odgovaranje na „čekaj“
7. Odgovaranje na funkcionalna uputstva
8. Odgovaranje na znakove za tranziciju
9. Praćenje rasporeda

Sistem komunikacije razmenom slika (PECS)

Ovaj program je veoma strukturisan i ohrabruje pojedince iz spektra autizma da iniciraju komunikaciju i zahteve. Slike koje se mogu odlepljivati i zalepljivati se drže u knjizi koju osoba može nositi sa sobom u različita okruženja. Učenje programa uključuje rad kroz 6 faza, iako neke osobe možda neće završiti kasnije faze.

• Faza 1 (kako komunicirati) – ova faza uči osobu sa autizmom da inicira komunikaciju menjajući simbol/karticu sa slikom za željeni objekat. Na početku, to se obično radi za stolom sa komunikacijskim partnerom i osobom koja fizički podstiče i usmerava osobu. Podsticanje potom postepeno bledi dok osoba ne počne spontano da zahteva koristeći karticu sa slikom.
• Faza 2 (Udaljenost i istrajnost) – ova faza zahteva od osobe da prelazi rastojanje. Da bi učinili sistem funkcionalnim osoba mora da nauči da potraži sliku željenog objekta i odnese je komunikacijskom partneru. Ova faza se uči putem „oblikovanja“ kada se razdaljina između simbol karte i/ili komunikacionog partnera polako uvećava.
• Faza 3 (razlikovanje slika) – ova faza uči osobu da razlikuje slike tako da ona uvidi da ne donosi bilo koja slika nagradu kao i da određene slike predstavljaju određene stvari. Ovo se u početku radi tako što se dete ohrabruje da bira između motivišuće i nemotivišuće stvari.
• Faza 4 (struktura rečenice) – ova faza počinje da koristi slike da gradi rečenice, počevši sa „Ja hoću…“ slikom kao prvom na rečeničnoj traci. Kako osoba napreduje u učenju može povećavati broj stvari koje traži na jednoj rečeničnoj traci.
• Faza 5 (odgovaranje na „Šta hoćeš/želiš“) – tokom ove faze osoba uči da odgovara na pitanja.
• Faza 6 (komentarisanje) – sa ovom fazom osoba uči da odgovara na još više pitanja i spontano komentariše stvari koje vidi ili čuje.

Neke osobe možda neće stići do zadnjih faza, ali ipak mogu imati funkcionalan sistem komunikacije koristeći PECS. Prolazeći kroz ovih 6 faza osobe uče i mnogo drugih veština:

• Osobine – uče da zahtevaju koristeći opisne reči uključujući veličinu i boju, tako da zahtevi budu što specifičniji
• Traženje pomoći
• Traženje pauze
• Odgovaranje na „čekaj“
• Praćenje vizuelnih rasporeda
• Odgovaranje „da“ ili „ne“ na „Da li hoćeš/želiš?“ pitanja
• Praćenje funkcionalnih uputstava
• Odgovaranje na znakove za tranziciju

Ceo program zahteva timski rad i strukturisan i dosledan pristup sa vođenjem evidencije i procenom trenera. Priručnik za obuku nudi dosta strategija u slučaju pojave teškoća tokom faza. Važno je biti dosledan i strpljiv kada radimo kroz faze. Sistem se ponekad odbacuje ukoliko roditelji/vaspitači ne vide brze rezultate. Neka deca nauče PECS brzo, dok nekoj treba više vremena. Uz strpljenje i istrajnost većina osoba sa autizmom može ga savladati. Postoji dosta dokaza koji podržavaju efikasnost PECS-a. U svom istraživanju Švarc, Garfankel i Bauer (1998) pronašli su da je 31 dete različitih značajnih teškoća napredovalo od ograničenih veština funkcionalne komunikacije do upotrebe PECS-a za komunikaciju sa odraslima i vršnjacima. Dalje, u drugom istraživanju, utvrđeno je da je 44% dece usvojilo govor koji nije trebalo stalno podsticati i koji nije bio eholaličan a mnoga deca su demonstrirala mnogo uspešnih komunikativnih interakcija u raznovrsnim okruženjima. Izgleda da PECS sistem proširuje komunikativnu interakciju mnogih osoba iznad razmene slika. Tim oko osobe takođe mora biti svestan da ne treba odmah da isključi PECS ukoliko počne da se razvija govor, već da radije rade sa dva sistema u tandemu sve dok  govor ne postane potpuno funkcionalan sistem za datu osobu.

Чланак Autizam – PECS (picture exchange communication system – sistem komunikacije razmenom slika) се појављује прво на Logopedilište Beograd.

Evo nekoliko primera kako mi možemo koristiti jezik u svakodnevnom situacijama.

„Napolju padaju sekire“.

“Danas sam toliko učio da imam utisak da će glava da mi eksplodira“

„Baš je smešno“ rečeno sarkastičnim tonom.

Neko ulazi u prostoriju i kaže:“Bože, kako je ovde vruće“. Neurotipična osoba može pomisliti o otvaranju prozora, autistična osoba može samo pretpostaviti da je vruće i nemati nikakvu predstavu da bi trebalo nešto uraditi da se ta situacija promeni.

To su primeri kako se jezik može koristiti na jedan način a interpretirati na drugi. Za autističnu osobu ova vrsta jezika može biti zbunjujuća ili jezik i njegovo značenje mogu biti bukvalno shvaćeni. Upotreba apstraktnih koncepata kao što su npr. „Ja želim, ja verujem, ja zamišljam“ može takođe biti zbunjujuća za osobu sa autizmom, zato što oni govore o konceptima koji nisu vidljivi ili konkretni, već su to lična uverenja ili imaginarni koncepti.

Većina nas nauči da razume ovaj tip jezika i čak iako nismo ranije čuli neki izraz, možemo da prokljuvimo njegovo značenje iz konteksta u kojem je upotrebljen. Poučavanje autističnih ljudi metaforama može ponekad pomoći njihovom razumevanju ovih koncepata ali postoje hiljade primera metafora a često mi i sami smišljamo svoje metafore. Ipak, moguće je poučavati one koje su uobičajene tako da osoba sa autizmom može i da razume njihovo značenje i da ih sama koristi.

Važno je da budemo svesni sopstvenog jezika kada komuniciramo sa osobama sa autizmom. Moramo se uzdržavati od upotrebe sarkazma i apstraktnog jezika. Takođe moramo biti svesni da se stvari koje kažemo mogu razumeti bukvalno, pa zato treba pažljivo misliti pre nego što damo neki komentar ili nalog. Ukoliko kažemo da će se nešto kasnije dogoditi treba da budemo sigurni da će se to dogoditi. Ukoliko prenosimo poruku, moramo se pobrinuti da je jasna i nedvosmislena. Upotreba vizuelne podrške i socijalnih priča može pomoći osobama sa autizmom da razumeju jezik i zadatke kao i da im pomogne da se lakše nose sa promenama u rutini.

Чланак Autizam – Izbegavanje apstraktnog jezika се појављује прво на Logopedilište Beograd.

Funkcionalna komunikacija – shvatanje šta su prioriteti kada se usmeravamo na komunikacione potrebe dece sa autizmom. Kada radimo sa decom sa autizmom, moramo se usmeriti na veštine funkcionalne komunikacije kada želimo da pronađemo strategije koje će poboljšati komunikaciju. Iako naš krajnji cilj jeste da pokušamo da stvorimo sistem komunikacije koji je funkcionalan, efikasan i lak za razumevanje za svakoga, često moramo staviti mnogo sastavnih delova na mesto pre nego što to počne da funkcioniše. Na početku, treba da se pozabavimo sledećim pitanjima:

1. Koji su trenutno prioritetni problemi vezani za komunikaciju i ponašanje?
2. Koji su naši dugoročni ciljevi i koje kratkoročne i srednjeročne ciljeve treba ostvariti da bismo ih da postigli?

To može izgledati jako očigledno ali često su ciljevi koje postavljamo preveliki kratkoročno i/ili nisu funkcionalni. Da objasnim šta mislim, evo nekoliko primera:

Primer 1.

Otac četvorogodišnjeg Stefana, koji ima poremećaj autističnog spektra i nema govor niti funkcionalan sistem komunikacije izjavljuje: „Ja želim da Stefan nauči da govori.“

Pre nego što počnemo da ga učimo da govori (a zamislivo je da govor možda neće biti njegov dugoročni sistem komunikacije), Stefanu je potreban sistem komunikacije da bi mogao da izrazi svoje osnovne potrebe. Čak iako Stefan nauči nekoliko novih reči, hoće li on moći da vam kaže da je gladan, bolestan ili da mora u wc a to su svakodnevni funkcionalni zahtevi koje Stefan treba, na neki način, da komunicira. Korišćenje nekog vida sistema razmene slika možda bi bio dobar početak u njegovom slučaju.

Ja ne kritikujem želju Stefanovog tate da on treba da govori ali moj osećaj je da prvo treba da obratimo pažnju na prvi korak a to je učenje Stefana kako da komunicira i kako da započinje komunikaciju. Potom, želimo da Stefan ima sistem kojim može da izrazi svoje osnovne potrebe i napravi izbore. Tek potom se možemo usmeriti više na to da li će Stefan naučiti da govori ali samo ukoliko je to praktično i funkcionalno tj. ukoliko Stefan ima kapacitet za govor a mi imamo dobar razlog da radimo na tom cilju.

Primer 2.

Učiteljica sedmogodišnje Katarine, koja ima poremećaj autističnog spektra, kaže:“Ona stalno ustaje sa stolice i šeta, ne sedi, ne sluša i dobija napad besa ako pokušamo da je vratimo u klupu. Želim da ona sedi u svojoj klupi svaki čas ceo čas.“

Za Katarinu, postoji mnogo malih koraka koje ona treba da napravi pre nego što možemo očekivati od nje da sedi u klupi ceo dan. Moramo je naučiti da razume rutinu i strukturu (verovatno korišćenjem nekog vizuelnog rasporeda). Treba je naučiti o gledanju, slušanju i paženju. Moramo je naučiti da bude u svojoj klupi kratak vremenski period i onda da to vreme postepeno produžavamo. Moramo da joj dajemo lufta da može da napuni svoje baterije.

Moramo da pronađemo način da se pozabavimo njenim neprikladnim ili problematičnim ponašanjem kada se dogodi. Ima mnogo malih ciljeva koje treba ostvariti pre nego što od Katarine možemo očekivati da sedi u svojoj klupi duži vremenski period i pazi šta učiteljica priča.

Primer 3.

Radnik zadužen za pedesetdvogodišnjeg Mišu, koji je iz autističnog spektra i neverbalan je i većinu svog života je proveo po institucijama, kaže:“Hoću da on traži i pravi izbore“.

Miša je bio u institucionalnoj brizi većinu svog života gde je verovatno je sve bilo rađeno umesto njega, a sada tražimo od njega da zahteva i pravi izbore. To je dobar cilj ali pre nego što naučimo Mišu da to radi moramo ga naučiti o komunikaciji. Moramo da ga naučimo da je komunikacija sredstvo i da je može koristiti da dobije ono što želi. Moramo da ga naučimo da priđe nekome i inicira  komunikaciju kada želi nešto i moramo mu dati sredstvo za komunikaciju. Ovim će stvarima možda trebati puno vremena da se nauče a osoblje treba da se pripremi, kada se postavljaju ovi ciljevi, da budu dosledni i da istraju u poučavanju. Nakon pedeset godina nemoranja da izražava zahteve ili da komunicira, možda će mu trebati dugo vremena da nauči ove veštine.

Ovi primeri naglašavaju da često postoji mnogo koraka koje treba napraviti pre nego što dostignemo naše dugoročne ciljeve. Često osobe sa poremećajem autističnog spektra nemaju mnoge osnovne veštine kao što su slušanje i pažnja ili iniciranje komunikacije da bi se izrazio zahtev. Svim tim veštinama ih moramo poučavati da bismo mogli dostići naše veće ciljeve.

Чланак Autizam – Funkcionalna komunikacija се појављује прво на Logopedilište Beograd.

Sa neverbalnim osobama koje imaju znatne teškoće u učenju ili „težak“ autizam je često veoma teško stupiti u interakciju. Oni ne samo da imaju znatne teškoće, već mogu biti nesposobni da izraze svoje sopstvene potrebe i osećanja. Pod „teško“ autističnim podrazumevamo one osobe koje su neverbalne, nekomunikativne i često opisivane kao „u svom svetu“. Te osobe imaju teškoća sa praćenjem naloga i mogu ispoljavati problematična ponašanja ukoliko im priđete ili ohrabrujete da nešto urade.

Intenzivna interakcija pokušava da stvori komunikativno okruženje koje je prijatno i nije preteće osobama iz autističnog spektra ili sa teškim oblikom poremećaja učenja. U neku ruku, model ovog pristupa je uzet iz načina na koji mi prvo počinjemo da komuniciramo sa bebama, gde su interakcije kratke i uključuju zvukove, dodir i kontakt očima. Interakcije su kratke ali se mogu produžavati tokom vremena.

U krajnjoj liniji trudimo se da osoba:

• Prihvati naše prisustvo
• Dozvoli prisustvo u svom ličnom prostoru
• Obrati pažnju na drugu osobu (u početku makar u prolazu/na kratko)
• Da dopušta i upotrebljava nešto dodira
• Uspostavlja kontakt očima
• Koristi facijalnu ekspresiju
• Se usmeri  na govor tela i izraz lica
• Naizmenično učestvuje u komunikativnom ponašanju
• Naizmenično učestvuje koristeći vokalizacije koje mogu početi da imaju značenje
• Eksperimentiše sa komunikacijom
• Uči uzročno posledične odnose

Kroz primenu i prihvatanje intenzivnih interakcija postižemo to da osoba sa autizmom postaje aktivni učesnik koji je motivisan da komunicira i koji će preuzeti vođstvo i osetiti osećaj kontrole nad komunikativnom situacijom.  Kroz ovaj pristup možete napraviti vezu sa osobom, stvoriti prijatnu razmenu, smanjiti problematična ponašanja i razvijati komunikativne veštine. Za početak, sesije treba da budu vrlo kratke, ali produžavane tokom vremena sa variranjem aktivnosti. Sesije treba izvoditi nekoliko puta dnevno u okruženju jedan na jedan. Mi u Logopedilištu, u svom iskustvu imamo nebrojeno mnogo ovakvih uspešnih sesija .

Kada posmatramo osobe sa ovakvim razvojnim smetnjama, vidimo da se njihovo ponašanje uglavnom vrti oko toga da oni komuniciraju sa sobom na različite načine:

• Dodirom – maženjem, kuckanjem predmeta, udaranjem sebe
• Ljuljanjem
• Proizvođenjem zvukova – vokalizovanjem, lupkanjem predmetima itd.
• Vizuelno – lepršanjem prstima ili vrtenjem predmeta itd.

Kao komunikacijski partner, mi treba da se odnosimo prema ovim pokretima i zvukovima kao da je to jezik koji oni koriste i koji im je poznat. Sesija uključuje provođenje određenog vremena sa detetom u tihom, opuštenom okruženju i posmatranje i praćenje njihovog vođstva. Ako naprave pokret potrebno je da odgovorite imitiranjem pokreta, ako vokalizuju imitirajte vokalizaciju. Ove sesije mogu na početku biti veoma kratke ali kako se osoba sve više opušta u prisustvu komunikacijskog partnera, trajanje se produžava i odgovaranje osobe i na kraju inicijacije se umnožavaju. To je više od samog imitiranja, to je više kao razvijanje konverzacije, odgovaranja, naizmeničnosti i razvoja interakcije. Imitiranje se takođe može menjati, varirati, dodavati ili raditi u drugačijem obliku a to će pomoći procesu da se razvije. Razvoj jednostavnih veština komunikacije će poboljšati njihovo prihvatanje drugih ljudi da budu oko njih, što zauzvrat može sniziti nivo stresa i problematičnog ponašanja.

Intenzivna interakcija na neki način „otvara vrata“ osobama koje su vrlo nekomunikativne i ne započinju komunikaciju. Ovaj proces takođe može biti prethodnica razvoju složenijih komunikacijskih veština. Intenzivna komunikacija se pokazala jako uspešnom kod mnogih osoba sa teškim oblicima poremećaja učenja i komunikacije. Ona je stvorila pozitivnije komunikativno okruženje i omogućila prijatniju interakciju za osobu i ljude koji rade i žive sa njom. Važno je uključiti prikladno obučenog stručnjaka kao što je logoped da inicira i pruži vođenje tokom programa.

Drugi faktori koje treba uzeti u obzir:

Okruženje

Da bismo stvorili zadovoljavajuću (ispunjavajuću) komunikaciju takođe moramo stvoriti dobro komunikacijsko okruženje. Ukoliko je okruženje bučno, sa puno ometajućih faktora, skučeno ili neudobno, mala je verovatnoća da će se osoba opustiti i uključiti.

Senzorna pitanja

Imajte na umu to da li osoba ima senzorne preosetljivosti na dodir, zvuk ili vizuelne podražaje. To je važno, ne samo dok komunicirate, već i kada razmišljate o komunikacijskom okruženju.

Alternativna komunikacija i minimalan govor

Zapamtite, uvek budite svesni sopstvene komunikacije i nivoa razumevanja osobe. Koristite alternativne mogućnosti komunikacije kada pokušavate da komunicirate poruku, kao što su karte sa slikama ili znak, zajedno sa govorom. Takođe koristite pristup minimalnog govora, održavajući govor na nivou jedne ili dve reči. Treba pretpostaviti da neverbalne osobe imaju dobar stepen razumevanja.  Međutim  njihovom telu je razumevanje i učenje teško  što je često i uzrok problematičnih ponašanja. Govorite polako, dajte vremena da vaša poruka bude razumena i ponovite je ukoliko je potrebno.

Sluh

Faktor koji se često previdi je sluh. Oštećenje sluha je često među osobama sa oštećenjem učenja a oni možda nisu imali pristup audiološkim uslugama.

Чланак Intenzivna interakcija i autizam се појављује прво на Logopedilište Beograd.

Učenje uz vizuelnu podršku – korišćenje vizuelne podrške je strategija koja obično dobro funkcioniše za osobe sa autizmom. Vizuelna podrška može pomoći osobama da razumeju i uče. Mnoga deca sa autizmom koriste vizuelni raspored u učionici u školi ili vizuelni sled da objasne redosled događaja. Drugi reaguju dobro na socijalne priče. To su priče u rečima i/ili slikama koje mogu objašnjavati zašto radimo neke stvari, kako treba reagovati u određenim situacijama ili zašto će nešto biti drugačije ili se promeniti. Socijalne priče su često dobar način da se dete upozori da će doći do promene u rutini i da se pomogne da se izbegne uznemirenost ili neprikladno ponašanje.

Sistemi komunikacije – većina osoba sa autizmom će komunicirati ukoliko ima pristup odgovarajućim sistemima i prilikama. Jedan od najuobičajenijih sistema komunikacije je sistem komunikacije putem razmene slika ( PECS) koji je često odličan način da potaknemo decu iz spektra da iniciraju i traže. Ovaj sistem mogu koristiti i verbalne i neverbalne osobe a postoje i brojne druge vizuelne strategije u okviru programa koje mogu olakšati razumevanje, komunikaciju i ponašanje.

Ponašanje – osobe sa autizmom nisu prirodno problematičnog ponašanja, obično postoje okidači za njihova ponašanja. Pokušajte da vidite stvari iz perspektive osobe sa autiznom. Oni su često jako pod stresom od osoba koje ulaze u njihov prostor, terajući ih da rade stvari koje oni ne žele ili uznemiravajući njihovu rutinu. Postoji niz bihejvioralnih programa koji su dostupni i koji se fokusiraju na autizam i komunikaciju. Jedan vid intervencije za koji se pokazalo da dobro funkcioniše kod osoba sa autizmom je primenjena analiza ponašanja (ABA). Veštine se uče tako što se zadaci razbijaju na male korake koji se onda postepeno savlađuju. Podsticanje, oblikovanje i nagrađivanje se koriste da bi motivisali osobu da završi korake.  ABA može biti deo sveobuhvatnog programa ili se koristiti da se pokušaju naučiti pojedini zadaci.

Asistivna komunikacija – neki ljudi su otkrili da upotreba uređaja i/ili tehnologije asistivne komunikacije pomaže u komuniciranju. Ovo može pokriti sve, od referentnih predmeta do hi-tech komunikacijskih mašina.

Trening socijalnih veština, pojedinačni i grupni – ove grupe obično bolje rade sa visoko funkcionalnim osobama sa autizmom. Često se koriste igre uloga ili ponovno odglumljivanje situacija da bi se pomoglo da se osobe nauče socijalnim veštinama i prikladnim odgovorima i reakcijama.

Govorno jezička terapija – većina osoba sa autizmom ima neki oblik kašnjenja u komunikaciji. Logoped će raditi na kašnjenju u govoru, teškoćama sa opismenjavanjem, socijalnim veštinama, alternativnim vidovima komunikacije i obično će biti uključeni u bilo koje terapijske programe koji se primenjuju. Kontinuirana logopedska terapija je vitalni deo većine programa za podsticanje razvoja osoba sa autizmom.

Okupaciona terapija – okupacioni terapeuti pomažu osobama da razviju veštine svakodnevnog življenja i veštine brige o sebi. Okupacioni terapeuti će takođe biti deo određenih terapijskih pristupa kao što je senzorna integracija.

Postoji mnogo strategija, aktivnosti, sredstava i ideja za pomoć osobama sa autizmom. Pokušajte da se ne zakačite za jedan vid tretmana ili terapije, ili da verujete u čudotvorne lekove. Često je dobro koristiti različite programe ili tretmane i pronaći delove koje najbolje odgovaraju osobi da bi se radilo na njihovom specifičnom problemu u komunikaciji. Postoje mnoge stvari koje se mogu uraditi da bi se poboljšala komunikacija jedne osobe i njeno blagostanje. Za mnogu decu sa autizmom, dobra i rana intervencija znači da oni mogu postići dobre rezultate u školi i nastaviti da vode samostalne i aktivne živote i da se zaposle kada postanu odrasli.

Чланак Tretman, strategije i intervencija za decu sa autizmom се појављује прво на Logopedilište Beograd.