Funkcionalna komunikacija – shvatanje šta su prioriteti kada se usmeravamo na komunikacione potrebe dece sa autizmom. Kada radimo sa decom sa autizmom, moramo se usmeriti na veštine funkcionalne komunikacije kada želimo da pronađemo strategije koje će poboljšati komunikaciju. Iako naš krajnji cilj jeste da pokušamo da stvorimo sistem komunikacije koji je funkcionalan, efikasan i lak za razumevanje za svakoga, često moramo staviti mnogo sastavnih delova na mesto pre nego što to počne da funkcioniše. Na početku, treba da se pozabavimo sledećim pitanjima:

  1. Koji su trenutno prioritetni problemi vezani za komunikaciju i ponašanje?
  2. Koji su naši dugoročni ciljevi i koje kratkoročne i srednjeročne ciljeve treba ostvariti da bismo ih da postigli?

To može izgledati jako očigledno ali često su ciljevi koje postavljamo preveliki kratkoročno i/ili nisu funkcionalni. Da objasnim šta mislim, evo nekoliko primera:

Primer 1.

Otac četvorogodišnjeg Stefana, koji ima poremećaj autističnog spektra i nema govor niti funkcionalan sistem komunikacije izjavljuje: „Ja želim da Stefan nauči da govori.“

Pre nego što počnemo da ga učimo da govori (a zamislivo je da govor možda neće biti njegov dugoročni sistem komunikacije), Stefanu je potreban sistem komunikacije da bi mogao da izrazi svoje osnovne potrebe. Čak iako Stefan nauči nekoliko novih reči, hoće li on moći da vam kaže da je gladan, bolestan ili da mora u wc a to su svakodnevni funkcionalni zahtevi koje Stefan treba, na neki način, da komunicira. Korišćenje nekog vida sistema razmene slika možda bi bio dobar početak u njegovom slučaju.

Ja ne kritikujem želju Stefanovog tate da on treba da govori ali moj osećaj je da prvo treba da obratimo pažnju na prvi korak a to je učenje Stefana kako da komunicira i kako da započinje komunikaciju. Potom, želimo da Stefan ima sistem kojim može da izrazi svoje osnovne potrebe i napravi izbore. Tek potom se možemo usmeriti više na to da li će Stefan naučiti da govori ali samo ukoliko je to praktično i funkcionalno tj. ukoliko Stefan ima kapacitet za govor a mi imamo dobar razlog da radimo na tom cilju.

Primer 2.

Učiteljica sedmogodišnje Katarine, koja ima poremećaj autističnog spektra, kaže:“Ona stalno ustaje sa stolice i šeta, ne sedi, ne sluša i dobija napad besa ako pokušamo da je vratimo u klupu. Želim da ona sedi u svojoj klupi svaki čas ceo čas.“

Za Katarinu, postoji mnogo malih koraka koje ona treba da napravi pre nego što možemo očekivati od nje da sedi u klupi ceo dan. Moramo je naučiti da razume rutinu i strukturu (verovatno korišćenjem nekog vizuelnog rasporeda). Treba je naučiti o gledanju, slušanju i paženju. Moramo je naučiti da bude u svojoj klupi kratak vremenski period i onda da to vreme postepeno produžavamo. Moramo da joj dajemo lufta da može da napuni svoje baterije.

Moramo da pronađemo način da se pozabavimo njenim neprikladnim ili problematičnim ponašanjem kada se dogodi. Ima mnogo malih ciljeva koje treba ostvariti pre nego što od Katarine možemo očekivati da sedi u svojoj klupi duži vremenski period i pazi šta učiteljica priča.

Primer 3.

Radnik zadužen za pedesetdvogodišnjeg Mišu, koji je iz autističnog spektra i neverbalan je i većinu svog života je proveo po institucijama, kaže:“Hoću da on traži i pravi izbore“.

Miša je bio u institucionalnoj brizi većinu svog života gde je verovatno je sve bilo rađeno umesto njega, a sada tražimo od njega da zahteva i pravi izbore. To je dobar cilj ali pre nego što naučimo Mišu da to radi moramo ga naučiti o komunikaciji. Moramo da ga naučimo da je komunikacija sredstvo i da je može koristiti da dobije ono što želi. Moramo da ga naučimo da priđe nekome i inicira  komunikaciju kada želi nešto i moramo mu dati sredstvo za komunikaciju. Ovim će stvarima možda trebati puno vremena da se nauče a osoblje treba da se pripremi, kada se postavljaju ovi ciljevi, da budu dosledni i da istraju u poučavanju. Nakon pedeset godina nemoranja da izražava zahteve ili da komunicira, možda će mu trebati dugo vremena da nauči ove veštine.

Ovi primeri naglašavaju da često postoji mnogo koraka koje treba napraviti pre nego što dostignemo naše dugoročne ciljeve. Često osobe sa poremećajem autističnog spektra nemaju mnoge osnovne veštine kao što su slušanje i pažnja ili iniciranje komunikacije da bi se izrazio zahtev. Svim tim veštinama ih moramo poučavati da bismo mogli dostići naše veće ciljeve.