Postoje brojni načini da se usmerimo na socijalne veštine i razvijamo socijalno razumevanje kada radimo sa osobama iz spektra autizma. Za osobe sa autizmom socijalne priče su odličan i jednostavan metod kojim im olakšavamo da razumeju prikladne društvene interakcije i reakcije. Njih takođe možemo upotrebljavati kada želimo da pripremimo osobu za promenu, zatim da opišemo apstraktne koncepte kao i za davanje nagrade. Na primer, socijalna priča može se koristiti da opiše nešto novo u detetovoj učionici ili promena u rutini.
Socijalne priče se lako prave, usmerene su na situacije iz pravog života i mogu se koristiti iznova i iznova, kada god je potrebno. Priče su bazirane na obliku pisane priče, ali mogu sadržati slike da bi se pomoglo razumevanje. One nude pojedincu informacije o tome šta će se desiti, informacije o određenim društvenim situacijama i usmerene su na to ko izvodi određenu radnju i zašto oni te radnje izvode. Priče mogu pružiti informacije vezane za vreme i mesto gde i kada se određene stvari mogu dogoditi. Socijalna priča zatim može biti usmerena na neku određenu oblast koja je osobi potrebna kao što su socijalne veštine ili komunikacija a takođe, može učiti osobu i društveno prihvatljivim odgovorima.
Kako pisati socijalne priče
Priča je prilagođena nivou razumevanja pojedinca i sadrži različite tipove rečenica.
Opisne rečenice – ove rečenice iznose činjenice, one su logične i objektivne i formiraju vođicu priče. Neki primeri opisnih rečenica mogu biti:
• Ponekad tata vozi auto na posao (važno je upotrebljavati reči kao što su „ponekad“ i „možda“, tako da iskazi ne budu shvaćeni bukvalno).
• Moj brat se zove Sava.
• Utorkom obično idemo u kupovinu.
Rečenice perspektive – to su rečenice koje opisuju osećanja, misli, verovanja, mišljenja, zdravstveno stanje i najčešće se koriste da opišu druge ljude, ne osobu sa autizmom.
• Neki moji drugari vole da igraju košarku.
• Neki od mojih drugara misle da je Barselona najbolji fudbalski tim.
• Ognjen veruje u vilu Zubićku.
Direktivne rečenice – ove rečenice traže odgovore na situaciju koji će usmeriti osobu sa autizmom. Opet, moramo biti pažljivi zbog bukvalnog shvatanja. Primeri ovakvih rečenica mogu biti:
• Pokušaću da šapućem na času.
• Mogu da tražim mami da mi da da pijem.
• Pokušaću da jedem svoj sendvič za užinu.
Afirmativne rečenice – one se često koriste da bi naglasile neku važnu stvar i da bi pojačale značenje drugih rečenica. Sledeće rečenice mogu stajati iza drugog tipa rečenice:
• To je jako dobro.
• To je jako važno.
• To je dobro da uradim.
Kooperativne rečenice – ove rečenice razmatraju kako nam drugi mogu pomoći. Kooperativne rečenice mogu olakšati osobi da razume ko i kako im u nečemu može pomoći:
• Trener može da mi pomogne da naučim fudbal.
• Neša, asistent, mi može pomoći da odem u wc.
Rečenice kontrole – ove rečenice su iskazi osobe sa autizmom, koja dodaje svoju ličnu informaciju kada je priča napisana, da bi izrazila svoja osećanja i interesovanja. Na primer, ako Jovan ima socijalnu priču o tome kada da traži pauzu, on može dodati rečenicu:
• Ako Marko vrišti, mogu da tražim pauzu u tihoj sobi.
Kada pišete socijalnu priču, odaberite cilj priče i isplanirajte je, vodeći računa o odgovarajućem naslovu. Pokušajte da iskrojite priču u skladu sa jezičkim nivoom osobe sa autizmom ali je u svakom slučaju održite jednostavnom. Koristite pozitivan jezik i predstavite pozitivne odgovore. Pazite se izjava koje mogu biti bukvalno shvaćene. Dodajte stvari koje mogu motivisati ili zainteresovati čitaoca i ako je moguće uključite i njega u pisanje. Važno pravilo je da treba da bude samo jedna direktivna rečenica (ili ni jedna), na svake 2-5 deskriptivnih, afirmativnih i rečenica perspektive.
Primer socijalne priče:
Mama će roditi bebu
• Jednog dana, uskoro, moja mama će morati da ide u bolnicu da rodi bebu. (opisna)
• Mama će biti u porodilištu gde će se medicinske sestre brinuti o njoj. (opisna)
• Mama će biti u bolnici nekoliko dana i onda će se vratiti kući sa bebom. (opisna)
• Kada mama ne bude bila tu moj tata će se brinuti o meni. (opisna)
• Tata će mi spremati da jedem. (kooperativna)
• Tata će me možda voditi u bolnicu da posetim mamu. (opisna)
• Kada mama dođe kući, doneće i moju malu sestru. (opisna)
• Moja sestra će biti jako mala. (opisna)
• Moja sestra će možda nekad plakati. (perspektiva)
• Kada moja mala sestra plače ja mogu da odem u svoju sobu da odmorim. (direktivna)