Чланак Autizam – strategije u školi i učionici се појављује прво на Logopedilište Beograd.

Држање тела – Када дете има проблема са рукописом, једна од ствари коју треба посматрати јесте држање тела и како оно утиче на рукопис. Обично се приликом писања или читања на равној површини користи неправилно држање тела што се види кроз погрбљен положај тела, подигнута рамена и константно гледање надоле. Коса подлога помера линију гледања навише што подстиче усправан положај тела. Постављање папира на косу подлогу приближава папир и оловку детету. Деца тада аутоматски заузимају усправнији положај у столици подизањем раменог појаса. Подизањем папира ближе дете подиже и врат и главу и заузима бољи положај који омогућава правилно дисање и тако оно постаје пажљивије током рада у учионици. Исто се дешава и приликом постављања тастатуре на косу подлогу приликом рада на рачунару. Ефекат је заиста тренутан и импресиван.

Држање оловке – је још један важан фактор код рукописа. Да би читко писао ученик мора бити у могућности да глатко помера зглобове шаке и лакта. Најбоља позиција руке приликом држања писаљке и писања је када је зглоб у екстензији. Благи нагиб усмерава руку ка правилном држању оловке. Коса подлога наводи зглоб и шаку на тенодезу – зглоб се истеже, прсти се савијају. Одговарајући нагиб подстиче истезање зглоба током писања и омогућава шаци да стави палац у опозицију што омогућава правилно држање оловке. Овај положај такође помаже и у регулисању притиска при држању оловке.

Боља моторна контрола – правилним намештањем зглоба на косој површини, за управљање оловком се користи  подлактица, чиме се омогућава више моторне контроле приликом формирања слова. Моторна контрола приликом рукописа је неопходна за заустављање на линијама, одговарајуће формирање слова а помаже и при брзини писања.
Лакши приступ радној површини – За децу која имају потешкоћа да досегну до врха папира када стоји равно на столу, коса подлога смањује удаљеност од врха до дна странице, држећи притом папир стабилним.

Преписивање – Преписивање са табле може бити прилично тешко за ученике са тешкоћама у визуелној обради. Употреба косе подлоге је помоћно средство које се може користити у учионици јер усправан положај тела и краћи пут главе и очију при пребацивању са табле на сто и обратно помаже при преписивању.

Олакшава визуелно праћење током читања – Додатни бонус при коришћењу косе подлоге је њен благотворан утицај при активности читања. Стављање књиге или другог материјала за учење на косу подлогу смањује напрезање очију. Није потребно преусмеравање очију док читамо страницу, пошто цео текст стоји под истим углом. Текст књиге која је постављена на косу подлогу ближи је очима, чиме се смањују дистракције што помаже и скенирању текста и визуо-моторним вештинама које употребљавамо током читања. Такође, подстиче се боље држање тела током активности читања, посебно када читате на столу у учионици.

Косу подлогу можете купити у Логопедилишту

или

у нашој продавници на Фејсбуку кликом на линк испод:

https://www.facebook.com/pg/beogradlogoped/shop/?ref=page_internal

Чланак Предности употребе косе подлоге у учионици и ван ње се појављује прво на Logopedilište Beograd.

Чланак Strukturalne abnormalnosti koje utiču na govor се појављује прво на Logopedilište Beograd.

Alternativni naziv je Facilitirani komunikacijski trening, obzirom da je krajnji cilj samostalno kucanje, skoro samostalno kucanje (npr. ruka na ramenu ili povremeni dodir) ili kombinacija govora i kucanja jer neke osobe imaju sposobnost da čitaju tekst na glas i/ili da ga izgovore neposredno pre ili dok kucaju. Kucanje u cilju komunikacije unapređuje mogućnost pristupa društvenoj interakciji, akademskom obrazovanju i učestvovanju u inkluzivnim školama i zajednicama. Između komunikacije i inkluzije postoji važna i neraskidiva veza.

Osoba koja pruža podršku u komunikaciji naziva se facilitator. Facilitator može biti učitelj ili drugi stručnjak, član porodice ili prijatelj. Osoba koja prima podršku naziva se korisnik facilitirane komunikacije.

Kucanje uz podršku može se koristiti zajedno sa drugim metodama komunikacije (npr. pokazivanje slika, govor itd.). Ovaj metod bi trebalo da bude deo pristupa totalne komunikacije koji omogućava pojedincima raspolaganje smislenom komunikacijom u svim okruženjima.

Primeri podrške

Kucanje uz podršku ili facilitirana komunikacija uključuje facilitatora koji pruža višestruke metode podrške korisniku facilitirane komunikacije. Facilitator može biti učitelj, roditelj, logoped ili prijatelj.

• Fizička podrška može podrazumevati da facilitator izdvaja kažiprst, stabilizuje ruku da bi se prevazišao tremor; pruža povratni otpor ruci da bi se usporio ritam kucanja ili da bi se prevladala impulsivnost; dodiruje podlakticu, lakat ili rame da pomogne osobi da započne kucanje ili da vuče unazad ruku ili zglob da pomogne osobi da ne udara repetitivno u mestu.

• Emotivna podrška uključuje pružanje ohrabrenja i motivacije dok osoba kuca da bi komunicirala.
• Komunikacijska podrška može uključiti različite forme podsticaja i signala koji mogu pomoći korisniku FK da ostane usmeren na komunikativnu interakciju, pružanje povratne informacije korisniku vezano za sadržaj njihove poruke i pomaganje korisniku da razjasni nerazumljive poruke.

ghtfztztrztrtzrtzzrtsur54u6ru544u684s68w8uu8

gfhdrtu

Raznovrsnost podrške i stilova kucanja pokazuje da je facilitirana komunikacija dinamičan i dugotrajan proces prepoznavanja, uvođenja i procenjivanja komunikacijske podrške u skladu sa smernicama FK i AAC. Krajnji cilj ovog metoda jeste da osoba počne da komunicira koristeći samostalno ili skoro samostalno kucanje.

Чланак Facilitirana komunikacija се појављује прво на Logopedilište Beograd.

Чланак Dečija dizartrija се појављује прво на Logopedilište Beograd.

Postoji mnogo vidova teškoća u komunikaciji koje osoba može iskusiti. Ali takođe postoji dosta ključnih stvari koje mi, kao komunikatori, možemo uraditi da bi olakšali taj proces i učinili komunikaciju lakšom. Pravljenjem suptilnih i jednostavnih promena u našoj komunikaciji možemo poboljšati interakciju i razumevanje mnogih osoba koje imaju ozbiljnih teškoća sa komunikacijom .

1. Doslednost – moramo biti dosledni u načinu na koji komuniciramo sa određenom osobom. Važno je da svi koriste isti oblik komunikacije kada komuniciraju sa datom osobom.
2. Znakovni sistemi – kada je moguće, dajte znak ili gest zajedno sa izgovorenom rečju, čime duplirate uticaj poruke, čineći je lakšom za razumevanje.
3. Dostupnost – stavite slike i objekte na mesta koja su dostupna – i za dohvatanje i vizuelno.
4. Nivo jezika – upamtite, ukoliko osoba ima razumevanje na nivou jedne reči – koristite jednu reč. Dugačke rečenice, koje sadrže gomilu informacija, biće uzaludne. Ako koristite više od jedne reči, podržite ih vizuelnom podrškom, znakom ili gestom. Uzmite u obzir i prilagodite svoj jezik nivou koji će slušalac razumeti i dajte mu dosta vremena da obradi informaciju.
5. Pitanja – znajte kada da koristite otvorena a kada zatvorena pitanja (zatvorena pitanja zahtevaju kratak odgovor, često „da“ ili „ne“ , otvorena pitanja traže duže odgovore).
6. Dajte vreme za obradu, razumevanje i odgovor – brzina obrade nekih osoba može biti oštećena pa njima može trebati 10 ili više sekundi da obrade poruku (brojte u sebi).
7. Izazivanje jezika – ne možete silom izazvati odgovor. Traženje od deteta da kaže reč ne znači da ono razume to što izgovara. Bolje je ubacivati jezik unutra, nego pokušavati da ga izvučete napolje. Pružajte prilike za odgovore npr. pričajte o onome što osoba radi, širite njihove iskaze, započnite rečenicu ali dajte njima da je dovrše.
8. Prilagođavanje – Ukoliko vas osoba nije razumela, budite fleksibilni, prilagodite svoju poruku. Promenite reči ili složenost iskaza. Promenite vid komunikacije – npr. sa verbalnog na slikovni. Pružite osobi druge načine da odgovori – prekidače, znak, gest itd. Dajte im više vremena za obradu. Ukoliko stvari ne funkcionišu promenite ciljeve.
9. Rezerva – Imajte rezervni set sredstava koje možete upotrebiti kada pokušavate da pomognete nekome da razume. Napravite rečnik gestova ili komunikacije za svakog pojedinca tako da novo osoblje zna šta osoba pokušava da komunicira.
10. Svest o senzornim osetljivostima – neke osobe imaju senzorne preosetljivosti, oštećenje vida ili sluha ili ih je lako ometati. Zbog toga je važno obezbediti okruženje sa odgovarajućim osvetljenjem,  smanjenjem pozadinske buke itd.
11. Koristite svoje telo i lice – Koristite govor tela i gestikulaciju, koristite izraze lica, oni svi daju težinu i signaliziraju vašu poruku.
12. Licem u lice – budite sigurni da ste okrenuti licem prema osobi, budite na njihovom nivou očiju i gledajte u osobu sa kojom komunicirate.
13. Koristite dodir – to može pomoći osobama da razumeju aktivnosti, ljude i mesta.
14. Koristite teksturu i objekte – u svojoj najjednostavnijoj formi, teksture ili objekti mogu se koristiti da damo osobi ideju o tome šta će se desiti npr. damo im kašiku i oni znaju da je vreme za ručak ili peškir pre odlaska na plivanje itd.
15. Koristite signale okruženja – koristite signale koji su oko nas i nadograđujte na njih. Oni mogu uključivati slike, logoe, boje, buku i teksturu.
16. Koristite slike i vizuelnu podršku – vizuelna podrška i slike mogu biti delotvorne kod mnogih osoba sa teškoćama u komunikaciji. Vizuelne strategije mogu se koristiti na raznovrsne načine da bi se poboljšalo razumevanje i izražavanje. Posebno su korisne kod neverbalnih osoba, osoba sa teškoćama u učenju i/ili onih sa autizmom.
17. Koristite štampu – upotreba štampane reči ili prepoznatljivog sistema simbola može biti od pomoći kada drugi vidovi komunikacije zakažu.
18. Asistivna tehnologija – upotreba asistivnih, adaptivnih i rehabilitativnih uređaja usmerenih na olakšavanje komunikacije.
19. Koristite svoj govor i glas – mnogi ljudi sa oštećenjem komunikacije su još uvek u mogućnosti da koriste svoj glas i govor. Kao govornik budite svesni složenosti jezika koji koristite.
20. Okruženje – važno je stvoriti okruženje koje je pogodno za komunikaciju. Obezbedite dobro osvetljenje i smanjite pozadinsku buku ili stvari koje odvlače pažnju.
21. Rečnik komunikacije – ukoliko postoji česta promena osoblja i radite sa osobama koje su neverbalne, napravite rečnik komunikacije za  svaku određenu osobu. Novo osoblje će moći da pogleda u rečnik ukoliko ne razume pokušaje komunikacije konkretne osobe.

Чланак Ključne smernice za stvaranje okruženja totalne komunikacije се појављује прво на Logopedilište Beograd.

Neka deca koja polaze u novu školu ili grupu često su tiha u početku, pogotovo ako ne govore jezik, a druga biraju da ne govore sa određenim ljudima. To nije selektivni mutizam već pre stidljivost ili nedostatak razumevanja jezika. Postoje brojne stvari koje možete uraditi da uključite dete i steknete njegovo poverenje. Važno je pokušavati da razgovarate sa detetom čak iako ono ne reaguje (prihvatite neverbalne odgovore) i uključivati ih u male grupe ili ih uparivati sa drugarom. Postoje deca koja biraju da ne govore sa određenim ljudima ili u određenim okruženjima. To nije poremećaj, već izbor osobe zbog bilo kojeg razloga. Ako trajanje mutizma nastavi duže od mesec dana nakon što su preduzete mere da se dete integriše, verovatno je najbolje potražiti stručan savet.

Karakteristike selektivnog mutizma

Postoji nekoliko karakteristika koje se ispoljavaju kod selektivnog mutizma:

• Dosledan neuspeh da govori u određenim socijalnim situacijama ili okruženjima kao što su škola ili vrtić uprkos govorenju u ostalim situacijama. Ovo ima posledice na uspeh u školi, radu i socijalnim situacijama.
• Nemogućnost govora nije izazvana nedostatkom poznavanja jezika, autizmom, poremećajem komunikacije ili nekim psihijatrijskim problemom.
• Kod kuće, gde se dete oseća sigurno da govori, ono može biti potpuno drugačije i ispoljavati  ćudljivost, asertivnost, nefleksibilnost, dominaciju, ekstremnu govorljivost, može se lako uznemiravati i biti sklono plakanju.
• Dete može uopšte biti anksiozno, previše osetljivo i da ne voli gužve.
• Dete može ispoljavati prazne izraze lica, nedostatak kontakta očima i retko se smejati. Dete može imati ukočen i čudan govor tela.

Tretman i terapija selektivnog mutizma

Tretman i terapija će zavisiti od osobe i težine poremećaja. Nasilni pokušaji, moljenje ili podmićivanje da bi naveli dete da govori neće delovati i moguće da će pogoršati stanje. Selektivni mutizam se ne poboljšava obavezno kako dete raste, stoga je važno da pokušate da tretirate poremećaj na ranom uzrastu. Kroz tretman i govornu terapiju stanje se može poboljšati. Ako se ostavi netretiran, mutizam se može pogoršati i ljudi oko osobe će početi da očekuju da se nikakva komunikacija neće desiti pa mogu i sami da prestanu da je iniciraju zbog nedostatka odgovora. Nedostatak tretmana takođe može dovesti do depresije, pogoršanja anksioznosti i daljeg povlačenja.

Ciljevi tretmana selektivnog mutizma su da se smanji anksioznost, poveća samopouzdanje i poveća poverenje u komunikativnim i socijalnim okruženjima. Fokus ne treba biti na govoru nego snižavanju stepena anksioznosti i razvijanju poverenja. Ukoliko ti procesi mogu biti dostignuti, verbalizacija će uslediti.

Uobičajen tretman za selektivni mutizam je terapija ponašanja kroz upotrebu bleđenja stimulusa. To uključuje neki vrstu desenzitizacije osobe u prisustvu dugih. U početku se dete dovodi u kontrolisano, sigurno okruženje sa nekim ko im je prijatan i sa kime mogu komunicirati. Tokom vremena druga osoba može biti uvedena. Mali koraci se preduzimaju tokom dužih vremenskih perioda da bismo omogućili osobi da polako prevlada svoje anksioznosti. Drugi vid desenzitizacije je dopustiti osobi da na početku kontaktira nekoga putem indirektnih sredstava (npr. e-mail, sms poruka itd.) pre nego što ih direktno sretne. Kombinovano sa stimulus ili desenzitizacionom terapijom može biti i terapija igrom, psihoterapija ili kognitivna bihejvioralna terapija. Roditelji mogu takođe trebati usmeravanje da bi prihvatili poremećaj i naučili kako da reaguju i odgovaraju.

Neki terapeuti zagovaraju upotrebu lekova kao što su antidepresivi da bi snizili anksioznost. Iako je ovo jako kontroverzna oblast sa mnogo različitih pogleda na problem pokazalo se da su ipak, neka nema deca imala biohemijsku neravnotežu tako da su im lekovi bili od pomoći.

Pre bilo kojeg tretmana treba ispitati ostale uzroke uključujući oštećenje sluha. Nasuprot tome, selektivni mutizam ne treba mešeti sa drugim poremećajem kao što je autizam.

Чланак Selektivni mutizam се појављује прво на Logopedilište Beograd.

Verbalna dispraksija ili apraksija često je povezana sa teškoćama na fonološkom nivou razvoja govora. Znaci verbalne dispraksije  ispoljavaju se onda kada dete ima vidljivih teškoća sa govorom, izgovara istu reč na različite načine, brka redosled glasova u reči ili reči u rečenici i ima lošu koordinaciju oralne muskulature što može dovesti do balavljenja ili neurednosti pri jelu. Govorna terapija može biti u formi artikulatornih drilova ili aktivnosti za razvoj fonološke svesti.  Artikulatorni drilovi pomažu ojačavanje veza od mozga do govornog aparata, dok terapija fonološke svesnosti pomaže deci da razviju svest o glasovima u reči, njihovih veza sa skladištem reči i motornih programa koji im pomažu da artikulišu reči.

Чланак Razvojna verbalna dispraksija ili govorna apraksija се појављује прво на Logopedilište Beograd.

Veruje se da postoji mnogo uzroka disfluentnosti. Smatra se da neka deca imaju genetsku predispoziciju za ovaj poremećaj a ostali uzroci uključuju psihološku traumu ili komunikativno okruženje kod kuće. Druga  teorija predstavlja model zahteva i kapaciteta pri kojem kapacitet deteta da komunicira prikladno u određenoj situaciji nije usklađen sa zahtevima koje dete sebi postavlja, zahtevima okoline i njegovoj sposobnosti da koristi govor i jezik.

Govorna netečnost može izazvati anksioznost, napetost, stres, sramotu i osećaj „gubitka kontrole“ tokom govora. Emocionalno stanje osobe koja muca je često najozbiljnija posledica poremećaja. Te emocije izazivaju anksioznost koja sama po sebi pogoršava mucanje. Osoba koja muca takođe može razviti i sekundarna ponašanja kao što su pokreti tela (takođe poznati kao prateći pokreti) ili strategije izbegavanja. Ti fizički pokreti mogu se manifestovati kao gubitak kontakta očima, treptanja očima, klimanje glavom, tapkanje rukom, ubacivanje starter zvukova kao – um, a, znaš, pa. Sekundarna ponašanja takođe opisuju strategije izbegavanja kao što je izbegavanje specifičnih reči, ljudi ili situacija koje osobe smatraju teškim. Neke osobe koje mucaju postaju toliko uspešne u korišćenju strategija izbegavanja da pokazuju samo malo primarnih znakova mucanja. Ipak, oni konstantno teško rade na izbegavanju određenih reči i/ili situacija.

Ako se govorna netečnost ne povuče spontano tokom detinjstva i ostavi se netretirana, verovatno će  nastaviti da bude prisutna i u odraslom dobu uzrokujući da osoba doživljava stid i samosvest kada komunicira. Mnogi odrasli koji mucaju tvrde da je poremećaj uticao na njihov život terajući ih da izbegavaju mnoge socijalne situacije i snižavajući njihovo pouzdanje.

Mnoga deca zamuckuju jedan određeni vremenski period kada se njihov rani govor i jezik razvijaju, tako da roditelji ne treba da se preterano uznemiravaju ako čuju da njihovo malo dete zamuckuje. Ipak, ima puno stvari koje kao roditelji i staratelji možemo uraditi da olakšamo svojoj deci tečan govor i smanjimo rizik da se njihovo zamuckivanje pogorša.

Roditelji mogu promeniti svoju komunikaciju i opšte komunikativno okruženje da bi ga učinili jednostavnijim za dete. Ukoliko ste zabrinuti da vaše dete možda razvija mucanje i zahteva tretman, posetite logopeda za procenu i savet.

Чланак Mucanje ili zamuckivanje (disfluentnost) kod dece се појављује прво на Logopedilište Beograd.

Evo nekoliko primera kako mi možemo koristiti jezik u svakodnevnom situacijama.

„Napolju padaju sekire“.

“Danas sam toliko učio da imam utisak da će glava da mi eksplodira“

„Baš je smešno“ rečeno sarkastičnim tonom.

Neko ulazi u prostoriju i kaže:“Bože, kako je ovde vruće“. Neurotipična osoba može pomisliti o otvaranju prozora, autistična osoba može samo pretpostaviti da je vruće i nemati nikakvu predstavu da bi trebalo nešto uraditi da se ta situacija promeni.

To su primeri kako se jezik može koristiti na jedan način a interpretirati na drugi. Za autističnu osobu ova vrsta jezika može biti zbunjujuća ili jezik i njegovo značenje mogu biti bukvalno shvaćeni. Upotreba apstraktnih koncepata kao što su npr. „Ja želim, ja verujem, ja zamišljam“ može takođe biti zbunjujuća za osobu sa autizmom, zato što oni govore o konceptima koji nisu vidljivi ili konkretni, već su to lična uverenja ili imaginarni koncepti.

Većina nas nauči da razume ovaj tip jezika i čak iako nismo ranije čuli neki izraz, možemo da prokljuvimo njegovo značenje iz konteksta u kojem je upotrebljen. Poučavanje autističnih ljudi metaforama može ponekad pomoći njihovom razumevanju ovih koncepata ali postoje hiljade primera metafora a često mi i sami smišljamo svoje metafore. Ipak, moguće je poučavati one koje su uobičajene tako da osoba sa autizmom može i da razume njihovo značenje i da ih sama koristi.

Važno je da budemo svesni sopstvenog jezika kada komuniciramo sa osobama sa autizmom. Moramo se uzdržavati od upotrebe sarkazma i apstraktnog jezika. Takođe moramo biti svesni da se stvari koje kažemo mogu razumeti bukvalno, pa zato treba pažljivo misliti pre nego što damo neki komentar ili nalog. Ukoliko kažemo da će se nešto kasnije dogoditi treba da budemo sigurni da će se to dogoditi. Ukoliko prenosimo poruku, moramo se pobrinuti da je jasna i nedvosmislena. Upotreba vizuelne podrške i socijalnih priča može pomoći osobama sa autizmom da razumeju jezik i zadatke kao i da im pomogne da se lakše nose sa promenama u rutini.

Чланак Autizam – Izbegavanje apstraktnog jezika се појављује прво на Logopedilište Beograd.