Selektivni mutizam je poremećaj socijalne anksioznosti kada osoba doživljava strah i bojazan kada je u socijalnim situacijama. Osoba može biti sasvim sposobna za govor ali nije sposobna da govori u određenim situacijama. Premećaj je ranije nazivan elektivni mutizam, ali sada se priznaje da dete ne bira samo da neće da govori. Ne postoji jedan uzrok selektivnog mutizma, međutim većina obolelih pokazuje slične karakteristike. Ljudi koji pate od selektivnog mutizma opisuju simptome kao što su stegnuto grlo ili paraliza kada treba da govore u određenim situacijama. Selektivni mutizam je ranije opisivan kao elektivni mutizam, ukazujući da osobe biraju da budu tihe u određenim situacijama, dok je istina u stvari da su one prisiljene od strane svoje ekstremne anksioznosti da ostanu neme. Oni žele da govore, ali jednostavno ne mogu da izbace reči iz usta.

Neka deca koja polaze u novu školu ili grupu često su tiha u početku, pogotovo ako ne govore jezik, a druga biraju da ne govore sa određenim ljudima. To nije selektivni mutizam već pre stidljivost ili nedostatak razumevanja jezika. Postoje brojne stvari koje možete uraditi da uključite dete i steknete njegovo poverenje. Važno je pokušavati da razgovarate sa detetom čak iako ono ne reaguje (prihvatite neverbalne odgovore) i uključivati ih u male grupe ili ih uparivati sa drugarom. Postoje deca koja biraju da ne govore sa određenim ljudima ili u određenim okruženjima. To nije poremećaj, već izbor osobe zbog bilo kojeg razloga. Ako trajanje mutizma nastavi duže od mesec dana nakon što su preduzete mere da se dete integriše, verovatno je najbolje potražiti stručan savet.

Karakteristike selektivnog mutizma

Postoji nekoliko karakteristika koje se ispoljavaju kod selektivnog mutizma:

  • Dosledan neuspeh da govori u određenim socijalnim situacijama ili okruženjima kao što su škola ili vrtić uprkos govorenju u ostalim situacijama. Ovo ima posledice na uspeh u školi, radu i socijalnim situacijama.
  • Nemogućnost govora nije izazvana nedostatkom poznavanja jezika, autizmom, poremećajem komunikacije ili nekim psihijatrijskim problemom.
  • Kod kuće, gde se dete oseća sigurno da govori, ono može biti potpuno drugačije i ispoljavati  ćudljivost, asertivnost, nefleksibilnost, dominaciju, ekstremnu govorljivost, može se lako uznemiravati i biti sklono plakanju.
  • Dete može uopšte biti anksiozno, previše osetljivo i da ne voli gužve.
  • Dete može ispoljavati prazne izraze lica, nedostatak kontakta očima i retko se smejati. Dete može imati ukočen i čudan govor tela.

Tretman i terapija selektivnog mutizma

Tretman i terapija će zavisiti od osobe i težine poremećaja. Nasilni pokušaji, moljenje ili podmićivanje da bi naveli dete da govori neće delovati i moguće da će pogoršati stanje. Selektivni mutizam se ne poboljšava obavezno kako dete raste, stoga je važno da pokušate da tretirate poremećaj na ranom uzrastu. Kroz tretman i govornu terapiju stanje se može poboljšati. Ako se ostavi netretiran, mutizam se može pogoršati i ljudi oko osobe će početi da očekuju da se nikakva komunikacija neće desiti pa mogu i sami da prestanu da je iniciraju zbog nedostatka odgovora. Nedostatak tretmana takođe može dovesti do depresije, pogoršanja anksioznosti i daljeg povlačenja.

Ciljevi tretmana selektivnog mutizma su da se smanji anksioznost, poveća samopouzdanje i poveća poverenje u komunikativnim i socijalnim okruženjima. Fokus ne treba biti na govoru nego snižavanju stepena anksioznosti i razvijanju poverenja. Ukoliko ti procesi mogu biti dostignuti, verbalizacija će uslediti.

Uobičajen tretman za selektivni mutizam je terapija ponašanja kroz upotrebu bleđenja stimulusa. To uključuje neki vrstu desenzitizacije osobe u prisustvu dugih. U početku se dete dovodi u kontrolisano, sigurno okruženje sa nekim ko im je prijatan i sa kime mogu komunicirati. Tokom vremena druga osoba može biti uvedena. Mali koraci se preduzimaju tokom dužih vremenskih perioda da bismo omogućili osobi da polako prevlada svoje anksioznosti. Drugi vid desenzitizacije je dopustiti osobi da na početku kontaktira nekoga putem indirektnih sredstava (npr. e-mail, sms poruka itd.) pre nego što ih direktno sretne. Kombinovano sa stimulus ili desenzitizacionom terapijom može biti i terapija igrom, psihoterapija ili kognitivna bihejvioralna terapija. Roditelji mogu takođe trebati usmeravanje da bi prihvatili poremećaj i naučili kako da reaguju i odgovaraju.

Neki terapeuti zagovaraju upotrebu lekova kao što su antidepresivi da bi snizili anksioznost. Iako je ovo jako kontroverzna oblast sa mnogo različitih pogleda na problem pokazalo se da su ipak, neka nema deca imala biohemijsku neravnotežu tako da su im lekovi bili od pomoći.

Pre bilo kojeg tretmana treba ispitati ostale uzroke uključujući oštećenje sluha. Nasuprot tome, selektivni mutizam ne treba mešeti sa drugim poremećajem kao što je autizam.