Чланак Strukturalne abnormalnosti koje utiču na govor се појављује прво на Logopedilište Beograd.

Чланак Dečija dizartrija се појављује прво на Logopedilište Beograd.

Neka deca koja polaze u novu školu ili grupu često su tiha u početku, pogotovo ako ne govore jezik, a druga biraju da ne govore sa određenim ljudima. To nije selektivni mutizam već pre stidljivost ili nedostatak razumevanja jezika. Postoje brojne stvari koje možete uraditi da uključite dete i steknete njegovo poverenje. Važno je pokušavati da razgovarate sa detetom čak iako ono ne reaguje (prihvatite neverbalne odgovore) i uključivati ih u male grupe ili ih uparivati sa drugarom. Postoje deca koja biraju da ne govore sa određenim ljudima ili u određenim okruženjima. To nije poremećaj, već izbor osobe zbog bilo kojeg razloga. Ako trajanje mutizma nastavi duže od mesec dana nakon što su preduzete mere da se dete integriše, verovatno je najbolje potražiti stručan savet.

Karakteristike selektivnog mutizma

Postoji nekoliko karakteristika koje se ispoljavaju kod selektivnog mutizma:

• Dosledan neuspeh da govori u određenim socijalnim situacijama ili okruženjima kao što su škola ili vrtić uprkos govorenju u ostalim situacijama. Ovo ima posledice na uspeh u školi, radu i socijalnim situacijama.
• Nemogućnost govora nije izazvana nedostatkom poznavanja jezika, autizmom, poremećajem komunikacije ili nekim psihijatrijskim problemom.
• Kod kuće, gde se dete oseća sigurno da govori, ono može biti potpuno drugačije i ispoljavati  ćudljivost, asertivnost, nefleksibilnost, dominaciju, ekstremnu govorljivost, može se lako uznemiravati i biti sklono plakanju.
• Dete može uopšte biti anksiozno, previše osetljivo i da ne voli gužve.
• Dete može ispoljavati prazne izraze lica, nedostatak kontakta očima i retko se smejati. Dete može imati ukočen i čudan govor tela.

Tretman i terapija selektivnog mutizma

Tretman i terapija će zavisiti od osobe i težine poremećaja. Nasilni pokušaji, moljenje ili podmićivanje da bi naveli dete da govori neće delovati i moguće da će pogoršati stanje. Selektivni mutizam se ne poboljšava obavezno kako dete raste, stoga je važno da pokušate da tretirate poremećaj na ranom uzrastu. Kroz tretman i govornu terapiju stanje se može poboljšati. Ako se ostavi netretiran, mutizam se može pogoršati i ljudi oko osobe će početi da očekuju da se nikakva komunikacija neće desiti pa mogu i sami da prestanu da je iniciraju zbog nedostatka odgovora. Nedostatak tretmana takođe može dovesti do depresije, pogoršanja anksioznosti i daljeg povlačenja.

Ciljevi tretmana selektivnog mutizma su da se smanji anksioznost, poveća samopouzdanje i poveća poverenje u komunikativnim i socijalnim okruženjima. Fokus ne treba biti na govoru nego snižavanju stepena anksioznosti i razvijanju poverenja. Ukoliko ti procesi mogu biti dostignuti, verbalizacija će uslediti.

Uobičajen tretman za selektivni mutizam je terapija ponašanja kroz upotrebu bleđenja stimulusa. To uključuje neki vrstu desenzitizacije osobe u prisustvu dugih. U početku se dete dovodi u kontrolisano, sigurno okruženje sa nekim ko im je prijatan i sa kime mogu komunicirati. Tokom vremena druga osoba može biti uvedena. Mali koraci se preduzimaju tokom dužih vremenskih perioda da bismo omogućili osobi da polako prevlada svoje anksioznosti. Drugi vid desenzitizacije je dopustiti osobi da na početku kontaktira nekoga putem indirektnih sredstava (npr. e-mail, sms poruka itd.) pre nego što ih direktno sretne. Kombinovano sa stimulus ili desenzitizacionom terapijom može biti i terapija igrom, psihoterapija ili kognitivna bihejvioralna terapija. Roditelji mogu takođe trebati usmeravanje da bi prihvatili poremećaj i naučili kako da reaguju i odgovaraju.

Neki terapeuti zagovaraju upotrebu lekova kao što su antidepresivi da bi snizili anksioznost. Iako je ovo jako kontroverzna oblast sa mnogo različitih pogleda na problem pokazalo se da su ipak, neka nema deca imala biohemijsku neravnotežu tako da su im lekovi bili od pomoći.

Pre bilo kojeg tretmana treba ispitati ostale uzroke uključujući oštećenje sluha. Nasuprot tome, selektivni mutizam ne treba mešeti sa drugim poremećajem kao što je autizam.

Чланак Selektivni mutizam се појављује прво на Logopedilište Beograd.

Verbalna dispraksija ili apraksija često je povezana sa teškoćama na fonološkom nivou razvoja govora. Znaci verbalne dispraksije  ispoljavaju se onda kada dete ima vidljivih teškoća sa govorom, izgovara istu reč na različite načine, brka redosled glasova u reči ili reči u rečenici i ima lošu koordinaciju oralne muskulature što može dovesti do balavljenja ili neurednosti pri jelu. Govorna terapija može biti u formi artikulatornih drilova ili aktivnosti za razvoj fonološke svesti.  Artikulatorni drilovi pomažu ojačavanje veza od mozga do govornog aparata, dok terapija fonološke svesnosti pomaže deci da razviju svest o glasovima u reči, njihovih veza sa skladištem reči i motornih programa koji im pomažu da artikulišu reči.

Чланак Razvojna verbalna dispraksija ili govorna apraksija се појављује прво на Logopedilište Beograd.

Veruje se da postoji mnogo uzroka disfluentnosti. Smatra se da neka deca imaju genetsku predispoziciju za ovaj poremećaj a ostali uzroci uključuju psihološku traumu ili komunikativno okruženje kod kuće. Druga  teorija predstavlja model zahteva i kapaciteta pri kojem kapacitet deteta da komunicira prikladno u određenoj situaciji nije usklađen sa zahtevima koje dete sebi postavlja, zahtevima okoline i njegovoj sposobnosti da koristi govor i jezik.

Govorna netečnost može izazvati anksioznost, napetost, stres, sramotu i osećaj „gubitka kontrole“ tokom govora. Emocionalno stanje osobe koja muca je često najozbiljnija posledica poremećaja. Te emocije izazivaju anksioznost koja sama po sebi pogoršava mucanje. Osoba koja muca takođe može razviti i sekundarna ponašanja kao što su pokreti tela (takođe poznati kao prateći pokreti) ili strategije izbegavanja. Ti fizički pokreti mogu se manifestovati kao gubitak kontakta očima, treptanja očima, klimanje glavom, tapkanje rukom, ubacivanje starter zvukova kao – um, a, znaš, pa. Sekundarna ponašanja takođe opisuju strategije izbegavanja kao što je izbegavanje specifičnih reči, ljudi ili situacija koje osobe smatraju teškim. Neke osobe koje mucaju postaju toliko uspešne u korišćenju strategija izbegavanja da pokazuju samo malo primarnih znakova mucanja. Ipak, oni konstantno teško rade na izbegavanju određenih reči i/ili situacija.

Ako se govorna netečnost ne povuče spontano tokom detinjstva i ostavi se netretirana, verovatno će  nastaviti da bude prisutna i u odraslom dobu uzrokujući da osoba doživljava stid i samosvest kada komunicira. Mnogi odrasli koji mucaju tvrde da je poremećaj uticao na njihov život terajući ih da izbegavaju mnoge socijalne situacije i snižavajući njihovo pouzdanje.

Mnoga deca zamuckuju jedan određeni vremenski period kada se njihov rani govor i jezik razvijaju, tako da roditelji ne treba da se preterano uznemiravaju ako čuju da njihovo malo dete zamuckuje. Ipak, ima puno stvari koje kao roditelji i staratelji možemo uraditi da olakšamo svojoj deci tečan govor i smanjimo rizik da se njihovo zamuckivanje pogorša.

Roditelji mogu promeniti svoju komunikaciju i opšte komunikativno okruženje da bi ga učinili jednostavnijim za dete. Ukoliko ste zabrinuti da vaše dete možda razvija mucanje i zahteva tretman, posetite logopeda za procenu i savet.

Чланак Mucanje ili zamuckivanje (disfluentnost) kod dece се појављује прво на Logopedilište Beograd.

Glas se stvara uz pomoć vazduha iz pluća koji prolazi kroz larinks (grkljan). U larinksu su glasnice (često zvane glasne žice). Glasnice su dva mišićna nabora koji se susreću mnogo puta u sekundi. To stvara glas, koji se potom oblikuje u reči u govornom aparatu jezikom, usnama, mišićima lica itd.

Šta uzrokuje probleme sa glasom kod dece?

Mnogo stvari može da krene naopako sa glasom, ali kod dece je najverovatnije da je u pitanju neki oblik zloupotrebe ili pogrešne upotrebe glasa. Ovi faktori ponekad mogu izazvati da se na glasnicama pojavi mali izraštaj (čvorić, cista ili polip). Ti izraštaji u početku nisu štetni za vaše zdravlje međutim, ukoliko se ne pozabavite problemom putem terapije ili hirurške intervencije, oni mogu dovesti do dalje deterioracije glasa tokom vremena i moguće dugoročne štete. Nažalost, jednom kada se čvorić formira, dete se može još više napinjati da bi održalo normalnu jačinu glasa, samim tim naprežući  svoj glas još više.

Problemi glasa nastali nepravilnom upotrebom ili zloupotrebom su verovatno najčešći i mogu se javiti iz više razloga:

1. Ličnost deteta može mu dati predispoziciju za probleme sa glasom. Ako vam je dete druželjubivo, glasno i pravi se važno, može biti sklono da koristi svoj glas da bi privuklo pažnju na sebe. Ako je dete sklono problematičnom ponašanju, jako se ljuti ili viče, vrišti i ima tantrume (napade besa) može biti sklono teškoćama sa glasom.
2. Društvene aktivnosti deteta kao što su pevanje ili navijanje na utakmici ili bilo koja aktivnost koja troši glas.
3. Život u „glasnom“ domaćinstvu gde je često bučno i dete mora da viče da bi ga čuli.
4. Medicinski razlozi kao što su česte infekcije grla, upala krajnika, kašalj i dehidracija. Određeni lekovi kao što su inhalatori takođe mogu imati uticaja na glas.
5. Ako je dete preterano pod stresom može dovesti do teškoća sa glasom.
6. Drugi ređi razlozi teškoća sa glasom uključuju povredu larinksa, povredu mozga ili intubaciju u bolnici.

Terapija i tretman problema sa glasom

Ukoliko postoji izraštaj na glasnicama uopšteno postoje dve opcije: hirurška intervencija i/ili terapijski tretman. Iako operacija može biti uspešna u otklanjanju izrasline, ukoliko se ponašanje koje je dovelo do njegovog formiranja ne ukloni, problem će se verovatno vratiti. Intervencija kombinovana sa terapijom je često dobra opcija, međutim i samo terapija može imati pozitivan ishod. Ipak, nekoj deci je često vrlo komplikovano pružiti uspešnu terapiju glasa zato što oni ne uviđaju problem i nisu svesni svog načina govora. Takođe je teško promeniti navike neke dece ukoliko imaju ličnost koja uzrokuje da oni puno pričaju ili viču. Zbog toga je važno da učitelji i roditelji budu svesni problema i da pružaju detetu suptilna podsećanja.

Stvaranje boljeg komunikacijskog okruženja kod kuće je takođe dobra ideja, što podruzameva da treba biti svestan malih stvari kao što je na primer to da rađe izaberete komunikaciju sa detetom lice u lice nego da se dovikujete iz sobe u sobu. Jako je važno da proverite detetov sluh obzirom da, ukoliko dete ne dobija dovoljno povratnih informacija od sopstvenog govora, može doći do naprezanja i problema sa glasom.

Nezdrav glas je često simptom nezdrave osobe, tako da pazite na zdravlje svoga deteta. Dok se glas vašeg deteta leči, ohrabrujte ga da izbegava glasovne aktivnosti koje mogu naprezati njegov glas. Pobrinite se da vaše dete pije dovoljno tečnosti i bude hidrirano. (jako važno!). Nađite vreme koje ćete da provedete sa svojim detetom jedan na jedan u tihom okruženju.

Чланак Problemi sa glasom kod dece (disfonija) се појављује прво на Logopedilište Beograd.

U okviru našeg sajta mi ćemo odvojiti govorne teškoće pod jasno definisane naslove. Imamo odvojen odeljak za dispraksiju i artikulacione teškoće, ali budite svesni da teškoće na fonološkom nivou mogu biti povezane sa ovim govornim teškoćama.

Ukoliko mislite da vaše dete ima fonološki poremećaj, važno je da posetite logopeda što je pre moguće da biste razmotrili uključivanje u govornu terapiju i potrebu za nekom specijalističkom intervencijom. Logoped može raditi sa vašim detetom i davati vam vežbe i aktivnosti da se potpomogne razvoj njihovog govora i fonoloških veština. Fonološki poremećaji mogu takođe uticati na sposobnost vašeg deteta da nauči da čita i piše, tako da je važno terapiju početi što pre.

Terapija za fonološke poremećaje može se donekle razlikovati od normalne artikulacione terapije. Upotrebom psiholingvističke procene usmeravamo se na različite oblasti detetove govorno jezičke produkcije i otkrivamo oblasti u kojima postoje teškoće. Zatim, u odnosu na to što smo utvrdili, pravilno usmeravamo terapiju. Na početku terapije više se usmeravamo na slušanje nego na govor, sa puno različitih zadataka auditorne diskriminacije reči i glasova.

Poremećaji sa fonološkom osnovom su komplikovani i zahtevaju redovnu govorno jezičku terapiju.

Чланак Govorni poremećaji i fonološko kašnjenje се појављује прво на Logopedilište Beograd.

Чланак Govorni poremećaji i teškoće u artikulaciji се појављује прво на Logopedilište Beograd.

Brzopletost se razlikuje od mucanja na nekoliko načina. Osoba nije svesna poremećaja i često mnogo bolje govori pod stresom. Ove osobe su tipično društvene i ekstrovertne, međutim njihov govor može biti jako neorganizovan, gramatički nepravilan, često sa zamenama reči. Pokazuju loše veštine naizmeničnog učestvovanja, slušanja i pažnje i često upadaju drugima u reč. Mnogi od ovih simptoma mogu se naći i kod dece sa ADHD.

Tretman ili terapija sa logopedom može biti centrirana oko svesti o govoru (moguće je snimati i puštati detetu da sluša svoj govor), igara za buđenje svesti o slogu, vežbanja socijalnih veština (npr. naizmenično učestvovanje, držanje teme razgovora itd.) i rada na jeziku (usmeravajući se na način pretvaranja naših misli u reči). Rad na naraciji i pričanju priča može se takođe koristiti da bi dete postalo svesnije okvira i strukture priče ili konverzacije.

Чланак Brzopletost се појављује прво на Logopedilište Beograd.